Stud. Hladnoća obuzima. Drhtavo uzmičući telo pokušava da se odupre. I što grčevitije stežem u nedrima plamenje toplote koje gasne, to jezgrovitije u mene seže ledeni zapah. Ne znam više, da li me to mraz i košava lome u jednom silnom pogurenom mahu telesnosti… Ili slabošću duše ja to mrznem.  

Nije strašno ako zbog tankog kaputa i nesputanog lepršavog šala januarska vejavica nadje utočišta pod grlom kakvog osobenjaka smotoklete. Može ga iznenaditi ledeni nalet vetra, obeshrabriti vlažno prolećno naličje, pljusnuti po licu krupna kiša bez najave.

Uporno će ga grejati rasplamsala čežnja za letnjom jarom, vrućom supom, oznojenim prozorima ušuškane sobe. Mada mu takve nesmotrenosti nevolju nanose još veću, on će i dalje žudno upinjući se, smišljati način da spremi julska podneva u flaše zatvorene pampurima.

Rumena toplina iz boca mami slašću razuzdane bezbrižnosti. Krije u koncentrisanom sadržaju vrelinu koja žeže. Taloži po dnu, usijanu nepomičnost bonace. Naziru se treperava obzorja i kroz tanku skramu prašine, čuju zrikavci koji bruje u senkama visokih borova. Umorna zaparna predvečerja što iščekuju kratku varljivu svežinu noći. Sveprisutna lakoća, lagani nehat što radja radost i zadovoljstvo.

I onda, u konačno pravom trenutku jednim silovitim pokretom grabi on tu zlaćastu zimnicu, energično mešajući sadržaj, kidajući ciktavi celofan; nestrplivo vadi čep. Po svuda se razliva sirupasta milina sjaktavih letnjih dana!

Promrzlim prstima čvrsto zakopčava poslednje dugme kaputa pokušavajući da još malo ugne ramenima ne bi li se zaštitio. Na uglu usana nosi ostatak toplog smeška. Brzo prolazi smrznutim ulicama.

Nije to jeza koja mene uzima. Ali hladno je… hladno…