Ja idem u Indiju!- pre nesto manje od godinu dana, sinulo mi je jednog februarskog jutra. Drugar me pogleda s osmehom i rece

– Pa ti ces tamo da odlepis!

Vruc vetar, 35C u hladu i okrunjene bledo zute latice bagrema po ivicama trotoara pratile su me kad sam se prijavila za putovanje.

Nista ne smeta jer…

JA IDEM U INDIJU !!!!

Dani, meseci, nedelje, citav zivot prolazi dok nije taj dan osvanuo! I treme i sletanje i poletanje, deci objasni i progutaj knedlu, nije najteze reci NE, najteze je reci JA, makar ovoj mami… Ostajte zdravo, ja moram, nosim vas u srcu… Dosta, to je to.

Kako mirise Delhi? Delhi ne mirise, nemate to kad, Delhi vas guta! Ne gledate, ne setate, ne prolazite nego- se zaprepastite, gurate, provlacite.To je kao ples koji morate da naucite u hodu.

Ne, nece vas zgaziti, iako ovde sve kao da juri u vas, svaka riksa, tuk tuk, bicikl, motorcikl ili ko zna sta vec na tockovima. Nisu vozila kako god raspadnuto izgledala, s kocnicama koje tacno rade. Ovde ljudi na vas paze. S osmehom. Nisu pod stresom, ne treskaju se, ne psuju. Piste. Nonstop, iz sve snage i na sve i svakog. To je kao cvrkut Delhija. Sirene po kojima kuca bit ovog grada. Unapred se oglasavaju da zvukom naprave mesta. Za vas, da bi oni prosli. Makar se ne osvrnuli, jedno na drugo, vi ste se pozdravili.

Sva cula ce vam biti preplavljena, sve bi ste probali, kupili, pogledali. I vas bi svi pogledali, dodirnuli, pitali nesto. Ko li je zadivljeniji?

Ovde se ne divite velelepnosti, ne trazite atrakcije i sta ce vam to? Imaju oni itekako, pokazace vam. Ali necu to da vam pricam. To izguglajte.

Posle samo jednog dana ovde, mislim da mi ide. Indija je kao talas ako se opirete, ukopavate u svojim ocekivanjima i predrasudama, slomice vas. Ali ako se prepustite njegovim ritmovima…heeej kakav je to okean zadovoljstva!

Ja cu sada da pijem masala caj, na krovu prekoputa hotela, dok me nadlecu papagaji i orlovi, u izmaglici gustog smoga Delhija.

I slusacu cvrkut koji pisti na struju, iz sve snage.

Namaste!

Toliko za pocetak…