Ponesto se i ne pita- zato sto je ocigledno, zato sto ces time povrediti, zato sto vas se prosto ne tice. Deca pitaju, bas suprotno, jer je upadljivo, jer je drugacije jer ih zanima. I to je uredu.

Ali sta reci kad si vec pitan- verujes li? Odgovor je sasvim jasno da ili ne. Ne moze se ponekad, pomalo i po potrebi. Nema vere za poneti, instant i privremeno. Onda ste samo pragmaticni, ne verujuci. A opet, pa sta, ako vam tako prija?

Moj odgovor je oduvek da, jer mi je to prirodno stanje stvari kao sto hodam na dve noge, govorim, slucajno srpski i zensko sam. Agregatno stanje moje vere je promenljivo, to ne znam da razlucim skroz, uglavnom se jasno javljalo ispred crkve sv. Petra i Pavla u Topcideru i to ispred ulaza. Ima jos nekih mesta gde se sretnemo- jedne stepenice, skoro svaka reka, oci moje dece, lice moje majke, titraji sunca u zelenoj krosnji, zagrljaji, psi.

Ne mogu da svoju veru grdim, krivim i trudim se da ne trazim. Da budem zahvalna, to je cilj. Bahatim se cesto a ne treba, nimalo.

Ovde u Indiji mi se cini da su ljudi s svojim bogovima na ti. Hinduizam je vise slavlje zivota nego religija, naucih. A bogovi su poput ljudi, te se s njima tako i postupa. Nude im se darovi, vole se, molim im se i po svuda su oltari, kipovi, slike, hramovi. Oni nekako zive zajedno, sjedinjeni.

I mocna Ganga je bozanstvo. Njena sveta voda se pije, kupa u njoj, meditira na obalama, spaljuje na gatovima, pustaju se korpice cveca kao darovi.

Moj osnovni utisak je da nema onog ustogljenog strahopostovanja i osecaja krivice, jer nismo ili jesmo sto ne treba i sto je pogresno.

Prosto se za svaku situaciju i priliku nadje odgovarajuce bozanstvo i jako cuva lose karme jer zasto bi svoju reinkarnaciju opterecivao losim? Put do nirvane je i tako skoro beskrajan a ko zeli da u sledecem zivotu bude crv?

Ja to tako razumedoh, oprostite svi koji stvarno znate nesto o cemu ja ovde natucam..

Imali smo tu veliku i retku cast da juce odemo do Haridvara, najsvetiji hindu grad, na gatu Har Ki Pairi. Bili smo na pudji.

To je molitva tokom koje se moli, peva, u Gangi se kupa i nude joj se darovi. Sve to na gatu, na otvorenom, u smiraju. Hiljade ljudi, u hodocascu, bosonogi, uz vatre, prskanje vodom, u mirisu cveca i mirisljavih stapica.

Mi smo tu bili retki gosti, koji su srdacno docekani. Nismo ostali uzdrazani, i nase korpice i zelje su otisle Gangi. Bilo je zadivljujuce, makar sve to i kao predstavu gledali.

U Zlatnom hramu Amritsara, docekali su nas Siki. Ponosan, stamen narod, prelepih sarenih turbana, dugih brada. Cojstvo i junastvo, o tome i znamo dosta. Ali njima taj ponos nije ustao u epici, oni ga nose u stavu, odrazu, i za pojasom u handzarima.

Izdvajaju od svih ljudi na svetu. Nikad se ne razdvajaju od oruzja. Ratnici sto jesu uvek brane, nikad ne napadaju. Ali ne bili im na putu kad su izazvani.

U hram smo usli bosonogi, procistivsi se u prolazu, i ostali potpuno zadivljeni. Hiljade ljudi u hodocascu, kupaju se u svetoj vodi ogromnog bazena, cekaju na ulaz u hram satima, odlaze na obroke koji se besplatno spremaju svakodnevno za cak 100 000 posetilaca- sve to s osmehom!

Ne, nema guranja, nema svadja, nema nervoze. Radost, to se ovde nosi. Od deteta do starca, od prelepih devojaka u sarenim sarijima do starica koje se pridrzavaju pri hodu. Jednakost je ono sto Siki veruju u svemu i to se oseca. U srdacnosti, u gostoprimstvu, cak i onoj decijoj ljubopitljivosti. Mozda smo im malo cudni ali vrlo rado se slikaju s nama.

I zasto ne bi sve te osmehe ovekovecili? Slikali smo i slikali su nas do besvesti. Mislim da je ovo i hram selfija, u najlepsem smislu. Cak su i sarani u vodi vrlo fotogenicni.

Meni je u Rishikesu dovoljno i da svakog jutra sedim na plazi, na obali Gange. Imala sam i drustvo, vrlo neposredno i srdacno. Prosto su mi dotrcali u zagrljaj i izljubili me. Ko bi odoleo? Svuda podji, svoga psa nadji! I eto ga, verovali ili ne!