Moje uspomene imaju miris, ukus, tako nekada sanjam živo, vreme koje je prošlo. Malo šta zaboravljam, svako sećanje je deo zalogaja koje sam nekad progutala i zauvek ostaje u meni, kao trag vremena koje me tvori. Kada pomislim na detinjstvo, ne osećam da je prošlo, makar moja deca sada stasavala. A opet, svega toga u čemu sam rasla nema kao takvog, trudim se da mi je svejedno, makar na silu gutala ovu često, nejestivu stvarnost.

Baba je pravila gibanicu za slavu, malo je reći najbolju, neponovljivu. Impresivno je i izgledala, onako visoka, okrugla, sečene na ogromnu parčad. Zlatila se sa tanjira i mirisala na jaja, sir, domaće kore i neku nenametljivu lakoću, jer baba je to pravila uzgred, bez posebnog napora i truda. Tako je govorila, usput. Uvek je bila u kuhinji kada bismo mi posedali za sto, pamtim kako pere neke velike vangle, seče i premešta iz plehova u tacne, preručuje supu. Ona je bila u poslu, na sve strane su bili tanjiri, činije, šerpe. Kada bismo utrčali da je vidimo, obavezno je proveravala da li smo jeli. Retko kad smo iz kuhinje izlazili a da ne žvaćemo. Ne znam da li je neko pitao za recept za gibanicu, danas niko od nas ne zna da je napravi.

Svi smo pokušavali, gužvali sve vrsta kora, kupovali različite domaće sireve, trpali jaja, dodavali kajmak. Ni prašak za pecivo, nije pomagao, ta nesrećna gibanica nije bila nikad ni nalik babinoj, uvek bi slepljeno splasnula u promašaj koji bi ipak žvakali.

Ostala je navika da kad god se na stolu nađe bilo čija gibanica, kao spomen se pomene babina. I ja bih u sebi dozvala sliku tog punog stola na kome je poslužena  gužvara, kao da će uvek biti tu, kao najobičnija stvar.

Babe odavno nema, ni tog stola, pa ni nas kakvi smo bili. Za tim  našim stolom, neki su dolazili, drugi odlazili. Ne naraste nam gibanica, jer je pravimo sa ciljem, trudom, grčom, ne ispada savršeno, jer baš to i želimo. Moja baba nam ju je pravila od čiste duše, veštom rukom i onog što joj se našlo, bez treme, prosto narasla bi joj, jer to je obična pita. Ne znam da napravim babinu gibanicu, jer ju pravila baba, jer je to bila moja obična baba. 

Ko bi rekao, da neće potrajati..