Taj plavi zec danas više liči na očupani otirač za cipele. Stalno ona spava s njim, stavi ga preko lica i zaspi sa palcem u ustima. Nonstop nam se gubio, na najčudnijim mestima pojavljivao, onda kad već odustanem da obnevidelo ga tražim.

Iz Indije sam donela nešto živo, jarko, što mi se razigra i zagolica u grudima, kad god me pitaju kako je bilo, pa se samo blesavo osmehujem i izgovaram neke izlizane fraze. Bilo je, bilo je što ovde nije, što niko neće, što se ne razume. U jarkim bojama najteže bede, prljavštine, beskrajne gužve ljudi, smrada, smoga, sandalovine, mira hramova, spokoja reka, pustinja, jezera, majmuna, krava, palata, vozova, blistavosti …

Ti osmesi.. da je samo jedne reči koju smem da izustim, onda bi bila ta- osmeh. Indija je blistav, širok, osmeh koji očarava. I još onda sam rešila, to moram da svojoj deci kažem i pokažem.  Putuj, lutaj, traži, nalazi, gubi se… Budi putnik – i u tramvaju i preko okeana, sedam gora, sedam mora, sedmog kolena, svakog pršljena, krvnog zrna i krvavog žulja.

Spakovala sam nam rance. Moja deca će biti savršeni putnici, sigurna sam. Krećemo, s jasnim planom, kartama za voz i plavim zecom. Pakujem jednu po jednu svoju zebnju u jednostavne mogućnosti. I ogromnom tremom umotam izgužvane strepnje jedne mame, koja potpuno sama kreće s decom u proputovanje Transilvanije, vozom. Mnogo toga sam proverila, pronašla, pretražila. Prtljag nam je praktični proračun težine, vremenske prognoze i potreba dve devojčice za sedam dana. Izgledamo kao babuške sa tim rancima, poređane po veličini.

Obožavamo crtać o brižnom tati Drakuli, njegovoj ćerki vampirici Maji i svim tim ludim čudovištima. Krećemo u potragu za Cepešovim zamkom, a zapravo hoću da ih naučim na miris druma i nepoznatog, kada si prepušten sebi.

U Temišvaru nas dočekuju jata golubova, skulpture starih bicikala na velikom točku, na koji pokušavaju da se popnu.

I dok one jurcaju trgom, nailazimo na ogrome cvetove, bulke iscrtane kredom, poput veza na narodnim nošnjama. Preskaču ih, pažljivo, i odlazimo dalje ka Botaničkoj bašti, tamo kroz neke visoke krošnje, živice i leje sa cvećem, tražimo ružičnjake.

Kroz muzeje, ulice starinskih fasada sa kvakama koje vode u čitave životne sage, stižemo trčeći u poslednjem momentu do železničke stanice, voza koji ima plišana bordo sedišta i ceo kupe je naš. Njima je to prvi put da putuju uz topot metalnih točkova, dremaju u zagrljaju plišanih naslona. Oduševljene su, zapitkuju o svemu, skidaju cipele i gnjezde se… Već su uhvatile ritam, to je taj osećaj putnika koji od svakog sedišta pravi ležaj…

U Sibiu stižemo uveče, ključ nas čeka po dogovoru u poštanskom sandučiću. Pada mi kamen sa srca, jer mrak je, umorne smo i još uvek ne smem da poverujem da umem da koristim gugl mape. A ne smem ni da se vidno plašim ili bar da one to osete. Brzo odagnam loše misli i preslišavam se šta obilazimo sutra.

I Brašov nas je dočekao po mraku, nikada neću zaboraviti tu strmu ulicu poplačanu crvenim ciglama stepeništa. Dvorišta u zelenilu, bašte sa kasnim jesenjim cvećem, idila porodičnih kuća, ušuškanih u samodovoljnost.

I koja je dođavola, naš smeštaj?!? Spuštam težak ranac na zemlju u tu nadošlu noć, sedam na stepenik tražeći po telefonu broj – i u tom izlazi momak iz jednog dvorišta uz klepet metalne kapijice…

– Koga tražite? A, pa to je ovde, čekali smo vas, izvolite!

Osećem se kao da smo došli kod dalje tetke ili bake, koja nas oduvek čeka, a mi stalno odlažemo dolazak. Deca brzo tonu u san u velikim drvenim krevetima.

Sutradan se penjemo žičarom do brda iznad grada, odakle puca pogled na krovove Brašova. Silazimo peške kroz šumu koja miriše na kasnu jesen, mahovinu, borove i mokru zemlju.

Prolazimo pored kula i tornjeva i sve im liče na Drakulin dvorac. Meni lično, Brašov je kao primorski gradić, sa svojim popločanim ulicama, kao greškom spušten usred Karpata. Stalno očekujem da ću nazreti iza njegovih obronaka, morsku obalu i talase koji se ljeskaju u suncu

Ali ne, ovo je planinski kraj, i ujutru se spremamo do konačno vidimo Bran, taj dugo očekivani Drakulin zamak, koji istini govoreći, nema nikakve veze za Vladom Cepešom. Brem Stoker je osmislio njegov, nama danas tako poznati lik vampira, a Rumuni već decenijama nastavljaju da prenose ovu njima turistički unosnu priču. Pomama za ovim mestom je prosta potreba, da jedno mistično, kulturno istorijsko zdanje, koje se nalazi na usamljenom brdu, mora nositi nešto mračno, skriveno, u krvi okupano zaveštanje, koje će generacije prenositi sa strahopoštovanjem.

Ništa nije tako privlačno kao strašne priče, a mi smo najrazdrndanijim alaLastinim autobusom zato došli do Brana, usred čitavog vašara svih zamislivih i nezamislivih suvenira koje azijsko tržište može napraviti. Vetrovi su fijukali dok smo se penjali ka zamku, promaje su cvilile kroz hodnike, nije da duh jezivog nismo doživeli, makar i kao deo turističke ture. Ipak, pamtićemo ovu posetu, po najboljem kurtoš-kolaču, odžak đakoniji od testa, cimeta, šećera, koji smo vruć grickale, čekajući da nas neki majstor pokupi autobusom, koji staje tu negde…

Naše putešestvije za taj dan nas je vodilo dalje ka Rašnov tvrđavi, u kojoj smo se opet popele crvenom uspinjačom, provukle obraslim putićima do vrha brda na kome je pucao pogled kroz srednjevekovne zidine.

I tada mi je sinulo! Kako je sunce postajalo sve milije, lagano se spuštalo kao i mi nizbrdo, shvatih, da nemam blagog pojma da li će, a kamo li kada će, autobus da nas vrati do Brašova!? Nalazimo se u simpatičnom rumunskom bespuću, gde međugradski prevoz funkcioniše po sistemu- kad god došao, dobrodošao, a sva digitalna pomagala, ostaju zatečena i nema, ko dete kada ga uhvatite u laži! Čak su i moje devojčice, počele da se meškolje nervozno, kao i nekolicina nam sapatnika-turista, dok smo pored puta gde smo izašli, sad čekali da nas nešto i vrati. U tu jesenju suton, dojezdila je šklopocija, dobrodušno brekćući, i uz par narandžastih karti koje je vozač izvukao iz automata, srećno nas je dovezla nazad.

Dvorac Peleš

Posle ovih par dana avantura, bili smo spremni za biser među dvorcima, veličanstveni Peleš – letnju kraljevsku rezidenciju na Sinaji, koji meni posebno bajkovito izgleda, zbog svoje arhitekture, napravljene uglavnom od drveta, svim tim gracilnim tornjevima, duborezima, eleganciji linija, koja prosto priziva da na nekom od balkona ugledate obrise princeze, koja se namah, brzo, sklanja.

I da, kad smo stigli, dočekale su nas upravo one- princeze današnjice. Na svoj poseban dan, kada svaka od njih se kao nekom čarolijom sva u belom tilu, svili i oblaku romantike, zamišljeno šeta i pozira sa svojim princom, a svi oko njih uzdišu i škljocaju, škljocaju- dok se valjda mlada ne umori ili joj istekne termin kod fotografa. Nama je bilo, kao nevaljalim sestrama, najzabavnije da biramo u prikrajku, najlepšu, najtrapaviju, kad već ne moramo da probamo staklene cipelice.

Peleš nam je ostao u pamćenju i po anegdoti, koju smo tamo čuli- da je ostao očuvan i neupropašćen Čaušeskouvim prepravkama i apetitima, jer su se ondašnji stručnjaci, dosetili kako da ga odvrate od useljavanja i korišćenja palate- rekli su mu da u drvetu dvorca, živi smrtonosna bakterija koja život u ovom zdanju čini nemogućim! Za divno, čudo, legenda kaže da im je poverovao, jer neznanje je beskrajno, a dvorac i dan danas blista neokrnjen.

U duhu vampira, voz za Sibiu je stizao kasno noću, tako da smo imali tek toliko vremena da promaknemo brzo usnulim ulicama, dremnemo u već nam poznatom smeštaju iz dolaska i ukrcamo se u kompoziciju, koja nas vozi do Temišvara. Plan je bio jasan, držali smo ga se štedro, malene su uredno nosile svoje rance- dok na pola puta od železničke stanice nismo primetili, da neko nije zatvorio ranac i da je sve poispadalo usput- od punjača za telefon, do najstrašnijeg gubitka- plavog zeca !!! Nije bilo druge, morala sam odmah istim putem nazad, da ga tražim, po mokrim pločnicima, gde mi čak ni mačke nisu iskakale u strah.. Avaj, nije ga bilo, morala sam da odustanem, uskoro smo ustajale i nastavljale put.

Ipak, dok smo žurile, namerno smo išle istom rutom, gde se desio gubitak i gle čuda- naš zec nas je čekao!

Možda malo mokar, ali njegovo nezavidno stanje, uzrokovane bezuslovnom ljubavlju, nikog nije moglo da očara, tako da ga je to što je tako bedno izgledao, prosto spasilo! Našoj sreći nigde kraja!

Gvozdeni konj nas je ostavio u veselom Temišvaru, gde smo se osećale već kao kod kuće. Dok su se sabirali utisci, jurili golubovi po trgu i oko fontane, preplavio me je osećaj ponosa- nikad nisam imala bolje saputnike. Iako nemaju ukupno ni 15 godina tada, nikada nisu odustajale, herojski su izgurale sve uzbrdice, umetničke galerije, istorijske podatke, prevozna sredstva, presedanja u pola noći, teške rance i manje egzistencijalne kataklizme u nepoznatom. Rekla sam im to ali kao da su već znale. Jer su odmah pitale: A gde idemo sledeće? Dva mala putnika, su se tada već otisnula u vasceli svet.