Na početku možda i nije bila samo reč. Bila je potreba da se ta reč rodi.

Od baš te potrebe za rečju se piše a onda se pišući stiže. Svuda. Bilo da je u pitanju samo par reči od kojih se složi slogan kratkog daha ili stvori ideja za pokretanje čitave mašinerije koja ustrojava svetove.

Mora se od reči poći, mora se s rečima znati, jer one svakog ne slušaju i kod bilo kog neće. Uz malo magije, daju se u priče, u povesti, u snoviđenja.  A nema tog kome lepa reč ne treba.

Kad se jednom u taj prostor pljuskom rojeva slogova baci, nema nazad. Jer onda te reči tebe pišu i kao crno mastilo, troše tvoju bit, krv i kost da se tobom ispišu. A ti još grcajući od miline i čuda i muke, nastavljaš i ponovo vraćaš i čitaš, jer ne veruješ, gde to može biti da ti napisa.

Pa i nisi, to reči se s tobom poigravaju ko s krpenom lutkom.

Večno zahvalna na usudu kojim sam darovana, makar onoliko koliko i svakom čitaocu.

Dobrodošli!