Moj kraj nije imao proplanak, izvor ni tarabu. Iako ušuškan u zelenilo dvorišta, krošnje lipa i ćućor gugutki na žicama, staro gradsko predgrađe je bilo dom, koji nije govorio ništa odakle su mi preci. Kao pogrešno prosleđena pošta, moji dedovi su dolazili sa raznih strana, od hercegovačkog krša, šumadijskih vinograda do vojvođanske ravnice i mađarske daljine. Nosim u sebi nasleđe svih njih, a da zapravo ne znam ko sam. 

Zato su mi seoske stare kuće, okrnjenih direka, na četire vode, premalih prozora, oduvek grejale srce, podsećale na neke priče, sećanja uz toplu peć i vruće uštipke i domaći sok od višnje, koje dozivam po čežnji, ne sećanju. Volim miris kukurozovine, klipova kukuruza, šaku u punom džaku pšenice kako klizne, kokoške koje trče po travnjaku debele sočne trave. 

I onda se zadesih na brdu koje gleda na baršunaste proplanke, obraslo lipama i hrastovim šumama, sa pravom seoskom školom do četvrog razreda, nekim ljudima kojima se uvek javiš, jezerom u sred šume, što se vodom napaja iz sedam potoka, kao u bajci. 

I taj prvi put, pomislih, što i danas mislim- Kako bi bilo dobro, ovde biti i ostati, sa ovim pogledom se buditi i zaspati! 

I zapravo, Barajevo je po legendi, tako i dobilo ime. Neki namernici, u želji da se nastane dalje ali ne predaleko od grada, u mirnom zelenom brdovitom kraju, punom izvora, potoka, odlučiše da ostanu. Oni koji su produžili dalje, oprašatali su se sa: Bara je ovo! I osta mu ime Barajevo.

Koliko može biti nepregledno neznanje, uronjeno zdušno u predrasudu, govori i činjenica, da sam se prigradskih naselja pomalo gadila. Neka ružna mesta nedavne divlje gradnje, ogrezle u neukus i malograđanštinu, sigurno ne gradske četvrti gde išta treba da tražim, kamo li nogom kročim.

Barajevo je zapravo naselje koje se pojavilo još u doba neolita, pre 5.000 godina. Najveće neolitsko naselje protezalo se na oko 100 hektara, a nalazilo se na lokalitetu koje je u poznatom pod imenom Kremenite njive, kraj puta Barajevo – Lipovica. Barajevo su naseljavali Iliri, Kelti, a kasnije i Rimljani. Prvi put se pominje u katastarskom popisu koji su izvršili Turci 1536. godine, kao drugo ime za Baraj (zabeleženo 1528.godine), dok je, tokom austrijske okupacije, vođeno pod današnjim imenom.

Tokom Prvog srpskog ustanka, ovaj kraj je izrodio same junake. Najpoznatiji su knez Sima Marković iz Velikog Borka, Pavle Popović iz Vranića i veliki junak Milisav Čamdžija, koji je ostao upamćen kao prvi koji je, ispred ustanika, ušao u tvrđavu Kalemegdan.

Inače, u Velikom Borku je 1805. godine, na Veliku Gospojinu, održana prva Narodna skupština ustaničke Srbije. Tada je ustanovljen Praviteljstvuješći sovjet srpski, prvi organ izvršne vlasti. Za predsednika Sovjeta izabran je prota Mateja A. Nenadović, a za sovjetnika Beogradske nahije Pavle Popović iz Vranića. U Velikom Borku, za vreme Prvog srpskog ustanka radila je i prva pošta u Srbiji.

Dok u centru prolazim pored Stare Mehane, tačno ispred Silosa, taj pređašnji plam istorijskih zbivanja jedva se može nazreti. Ali jedno sam naučila, vrlo brzo i jasno- u ovom delu Beograda, kao u pravu domaćinsku kuću, čak ni u prevoz niko ne ulazi sa slušalicama, namrgođen, gurajući se. Ulazi se sa: Dobar dan, kako ste? Jer vozi nas Čika Rade, vozač crvenog minibusa, koji svakog putnika ostavlja tačno ispred kuće, i pozdravlja u prolazu osmehom, migom farova. Usvojila sam, da dok na stanici čekam, slušam ljude sa kojima sam. Čujem, kako žive, kako se jadaju, smeju, ko je živ, ko nije, kome se pokvarila kosilica, a kome udala ćerka. I milo mi je, jer dok je takvih priča i ljudi, vreme će teći taman toliko sporije, koliko nam treba da reč po reč, delimo ono naše, na duši.

Pokušavam da sričem izbledele natpise na krajputašima, koji tu stoje decenijama, možda i čitav vek. Pozdravljaju me stari, koji sede ispred svojih kuća na klupicama, čudeći se prolazniku koji je biće zalutao. Javim se, uz osmeh, onako jasno, zdušno, makar koliko se negde i stidim, jer nisam odatle. A možda baš i jesam, sad kad eto, razmenih toplu reč. 

Kad negde i nekad izgubiš dom, makar i prostim seljenjem, ko i svako drugi, ostaje ti to neko upražnjeno mesto, u srcu, duši, koje nije sasvim prazno, jer ti ga greješ sećanjem na sebe samog, tad i tamo. Na ovom mestu, posadila sam sebi neki novi zavičaj, na zdravom temelju i jasnoj želji, da ostanem.