Nekada davno, dobrim ljudima, rodila se divna devojčica. Kakva se samo poželeti može — beba bucmastih obraza, krupnih očiju, crnih lokni.

Rasla je u radosti, iz ljubavi, u vremenu i kući koja je odisala običnom bezbrižnošću. Na dar je dobila nevidljivu kutiju. Moćnu i čarobnu kutiju. Mogla je da je koristi kako joj drago: kao kockicu, stepenik, udobno skrovište, sigurno mesto, veliki stakleni kvadar, gluvu sobu, rupicu u zidu, prolaz u drugu dimenziju, portal.

Postojalo je samo jedno pravilo — to je samo njena kutija. Niko drugi nikada neće moći da uđe u nju. Mogu je videti — a i ne moraju. U kutiji čuje se samo njen glas koji nikada ne ide van.

Kutiju je devojčica obrtala u ručicama, glodala joj ćoškove, nožicama se oslanjala o ivice. Pomagala joj je da se popne u kuhinji do stola gde se mesila lenja pita. Da pije vodu iz ruke, sa dvorišne česme. Da kleči na njoj dok se igra u blatu. Da se popne na prvu šljivu. Ti dani su nekako meko prolazili kroz providne membrane kutije, kao kroz mehur od sapunice, koji nikada ne prsne.

Psi su joj lizali dlanove i obraze, spavali na suncu, dok se kutija, malecna, zaturena tu negde, vrzmala.

Devojčica je rasla, a rasla je i njena kutija. Polako, cvrčanje jutarnjih prženica, vijorenje veša na dvorišnim konopcima, oluci koji odzvanjaju posle kiše i mamin smeh počeli su da zamenjuju zahtevi. Kako se vezuju pertle, šta je musav obraz, gde se ne ide bos, kako se kupuje mleko.

Čula je. Obuvala se, umivala, govorila glasno: „Dobar dan“, crtala poslušni ponos na licu — jer dobra je!

Kutija je postajala čvršća. Više se njeni zidovi nisu poput membrana gibali na povetarcu, propuštajući zrake sunca u duginim titrajima. Očvrsli su, poprimili pravilne kristalne strukture. Dobijali neprobojnost, još u nastajanju.

U školi, devojčica i već kockica sedele su u srednjem redu, treće klupe. Jasnih granica, pravilnih obrisa. Stasavale su u pravilnosti, koja im je išla. Ne bez muke, ne bez suza, uz mnogo straha. Ali i smeha. Deca se kikoću i tek onako, što su zajedno.

Ipak, devojčica je naučila kako postati nevidljiva u svojoj kutiji. Kako, poštujući očekivanja, da ugasi svetlo u neprozirnoj sigurnosti, da se ne vidi kako jeca. Zidovi su bili već jaki, čvrsti, i kao i oduvek, slabo se, skoro ništa nije iz njih čulo. A ni spolja devojčici nije bivalo lakše. Ništa nije razumela – ni kako da konačno razume hod kazaljki sata, ni zašto je matematika neumoljiva, gde vode petice iz dnevnika, zašto dečaci čupaju za kosu, ni koga briga za nove cipele.

Samo su psi razumeli sve, i dalje mirišući na spokoj i sunce. Kao i svako to štene ostavljeno u kartonskoj kutiji na ulici, koje je imalo srce na dlanu, bez i jedne zadrške volelo svakog. Njihove granice su bile jasne, nije ih bilo.

Kutija je počela da raste zajedno sa mrakom — spolja ili u sebi — od kog se moralo uteći. Devojčica je počela da razume da ima sklonište od tuge ili mesto za nju. Kada boli, grlila je kockaste uglove, puštajući da suze cure niz ravne stranice ne ostavljajući traga. Nije razumela mnogo toga. Još više nisu razumeli nju. Počela je da reči ostavlja u kutiji, na sigurnom i nemom mestu.

I zapravo, sve više i češće, kutija je postajala vidljivija od same devojčice. Stalno su je otvarali i stavljali u nju — jer ćuti, jer voli ćoškove, jer oštro neće, jer se Nova godina ne čeka sa psima na ulici, jer samoća nije zdrava… jer se stidi. Grcala je, nemo. Više ni nije izlazila van. Kutija je postala ceo svet.

Mrak je bio mek, ali ne i lak. Zato je počela sebi da priča priče, koje su uvek iskrile u njenoj glavi. Prvo je to išlo teško, jer je navikla na oštro neodobravanje. U kutiji nije bilo nikoga ko bi joj sudio, sem nje same. Uhvatila se u koštac s tim teškim gunđalom u sebi i dogovorili su se. Palio joj je baklje putokaza da ne skrene s puta dok sriče priču — i sebi i iz sebe.

Priče su kao ptice. Kada se izlegnu i ojačaju, same izlete iz kockastog gnezda i odlepršaju u svet. Devojčica ih nikada nije zadržavala. Kutija je oduvek imala svrhu. Sada je, poput golubarnika na vrhu zgrade, služila da devojčica gleda slobodan let svojih reči i maštarija, koje nikoga nisu zanimale. Bilo je predivno. 

Sedeći na ivici svoje kutije, klateći nogama u bezdan, gledala je kako slobodan let njenih maštarija menja pogled na grad. Odjednom je mogla da uoči jata drugih, tuđih reči, koje se u krugovima i jasnim kliktajima vijore nebom. I kao da su se nazirale štraftaste dokolenice, odvezane pertle i poneka patika na nogama koje se klate s visine nekih drugih kutija. 

Priče ptice su mogle da se u tim šarenim jatima jedne s drugima prepliću, lete ka suncu ili gnezde po krošnjama, ne praveći razliku odakle su doletele. Devojčica je shvatila čemu je kutija oduvek služila

Ako podignete pogled, možda ih krajičkom oka vidite. Tj ako vam vaše kutije dozvole.