Kada razmišljam o tome gde sam sve i šta radila, ne mogu da tlapim o svom karijernom uzmahu i putu ka zvezdama, a da prenebregnem paralelu koja se samo po sebi nametnula, očiglednošću i nuždom – nijedna firma, redakcija ni lokal nisu imali pristojan WC za zaposlene, a to je vrlo brzo postao jasan znak sigurnog kraja. Bar mog na tom mestu.

Jednostavno, kakav klozet takva ti je i politika firme, slobodna sam da zaključim jer možda sam ja baksuz koga su pratili zepušene cevi, izlivanje fekalija i smrad kanalizacije više nego tim bildinzi, kafe aparati i čuvene lafontane s vodom. 

Sve je počelo još dok sam kao student radila u legendarnim Plato kartolerijama, kada nisam ni znala da lokal može da ne samo postoji nego i radi bez ikakvog toaleta, u strogom centru grada. Dakle, ideja je bila da odabereš povoljan trenutak (čitaj-kad nema gužve u knjižari) pitaš kolegu da izađeš iz Malog platoa u Knezu i pretrčiš do javnog WC-a Velikog platoa. Zimi posebno zanimljivo, kada moraš i da se obučeš, na stranu što svi su upoznati sa radom tvoje bešike, koju treniraš da trpi. Nužda ovde zakon ne menja. Da li se uopšte sećate kada su te knjižare nestale?

U Domu omladine stvari su bile mnogo normalnije, jer smo imali na raspolaganju pristojne toalete kao i za sve kancelarijske poslove, samo se sećam da je postojala tenzija oko količine potrošenog WC papira. Tehnički direktor se nije slagao da nam je baš toliko potrebno, pa ga je zaključavao. Dopune su išle preko njegovog autoriteta direktno, dakle on je smatrao nužnim da svaku rolnu odobrava. 

Srećom, Teta Jela, kafe kuvarica i ja sekretarica direktora, smo bile slobodne da se jasno i glasno poslužimo njegovim ključem i ostavom, dopunimo toalete za ceo kolektiv, pre nego se dođe na posao, sa mudrošću koja je ova divna žena usput podelila: “Da sam spala na to da kradem toalet papir, obesila bih se!” Pantiću seronjo, nije dakle svuda bila praksa. Ni tu se nisam dugo zadržala.

U našem Pravilniku o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu iz 2009. postoji jasna odrednica o tome kakav toalet za zaposlene treba da bude: 19.3.1. U blizini radnih mesta, radnih prostorija, prostorija za odmor, garderoba i prostorija sa tuševima, moraju biti obezbeđene posebne prostorije sa odgovarajućim brojem toaleta i umivaonika. Potrebno je obezbediti odvojene toalete ili odvojeno korišćenje toaleta za muškarce i žene.

Mislim, ako vam je jasno. Jer trebalo bi, sem ako ste radnik u nekim kineskim fabrikama, kioscima, trafikama, tezgama, tržnim centrima i sl. Obično uzimamo da je tim nesrećnicima đavo kriv, što rade kao sužnji ali verujte nije uvek bolje ni u fensi šmensi lokalima u kojima sve blista ili glanc novim kancelarijama. 

Knjižara koja miriše na nove knjige, nije baš hram umetnosti i znanja ako ima toalet metar sa metar, koji je ujedno magacin, ostava, garderoba i mesto gde zaposleni treba da jedu i u svakom smislu skriju da su ljudska bića. Koleginica je preuzela afirmaciju Lujze Hej – Voli svoje debelo crevo i odštampanog ga zalepila na vrata, kad već treba da zračimo i privlačimo. 

S vremenom se čovek na svaku muku navikne ali jedan krupniji kupac, koji je zamolio za pomoć, pošto ga je stislo kad ne treba, izlazeći iz te dušegubke, je samo prokomentarisao: “Ja bih ovde nosio kateter i kesu, jer normalan čovek ne može da stane!” 

Znamo, slažemo se i sve smo odatle ubrzo otišle. Ni te knjižare odavno nema.

I taman sam pomislila, ok, sad sam u bajkovitom prostoru prodavnice za uređenje enterijera, sa vrlo pristojnim velikim toaletom samo za nas tri – ali ne lezi vraže! Radnja je bila u prizemlju stare zgrade, a neko na boljem i višem položaju od nas je zapušio kanalizacione cevi! 

Kada sam kupovala dodatne rukavice, džogere i sredstva za čišćenje u obližnjoj prodavnici, žureći jer je poplava fekalija pretila da nam uništi robu, prodavac je samo odmahnuo glavom kada je čuo za šta mi treba i pohitao s kucanjem. Koleginica i ja smo junački sve sredile, a vlasnica lokala se odjednom setila da joj ističe parking, jer je za govna imala zadužene. Ma koliko ja volela taj posao, nikada nisam zaboravila da za brabonjke ne vredi raditi.

Potpuno nov posao, redakcija u zgradi koja je tek što je bila sagrađena, sav taj nalet entuzijazma, priče koje su svakoga dana rojile kao trema kad god treba da progovorim i predstavim svoje teme na kolegijumu, mislila sam da su me zauvek ostavile na boljem mestu. 

To je to, sada sam konačno neko ko živi od onog što piše. Ah, kako je divno biti naivan. Kao kada se kuva viršla, pa plastika počne da se roza i otkriva da jedeš neko đubre, tako je i sve počelo da se brzo osipa, raspada i ne sluti ništa dobro. 

A da, pitate se šta je bilo sa toaletima – paa, prvo je počeo da nešto curi lavabo u muškom, al koga briga, kanta ispod i muških je i tako malo. Ne lezi vraže, ženski je ubrzo trokirao, i ne sećam se više kada je počela samo vrela voda da šuri – što će se simbolično preneti i na to leto, kada su sve klime pocrkale, a bogami i plate kasnile toliko da nismo znali zašto dolazimo i dalje. Koleginica je o svom trošku pozvala vodoinstalatera da popravi toalet. Nije se o tome pričalo. Ni danas, niko na sreću ne pamti te novine.

Igrom slučaja, posle par godina našla sam se u direkciji izdavačke kuće, gde smo u jako veselom i mladalačkom timu se nadali boljem radeći najdosadnji posao web administratora. Kada su ti kolege carevi, nekako ti tih osam sati robije mnogo lakše prolazi ali da, bilo je naznaka da ni to neće na dobro izaći. 

Pogađamo, toaleti! Iako stara zgrada svi ostali spratovi na kojima su radile ostale službe su bili renovirani i vrlo pristojni. Naš je zaglavio u nekom imovinskom bespuću i stoga deljen s par drugih firmi, imao je toalete u stilu kazneno popravnog doma sa elementima raspada. I jeste se raspao jednog mučnog jutra, od kada je počeo da bazdi kao svinjski obor na vrućini. Nisam ništa morala da objašnjavam ali znala sam. Za par meseci našeg tima nije bilo.

U sledećoj redakciji, istini za volju, nikad i nisam želela da budem. Ali posao je posao, a neki leba mora da se jede, tešila sam se. Makar eto naučim kako se radi na portalu, u velikom sistemu, steknem nova iskustva i slične pomije kojima tešimo svoju glad za boljim. Nije bilo ni dobro ni bolje, bilo je jako mučno. Deseti dan, ja odlazim da operem ruke. Dočekuju me noge vodoinstalatera koje vire iz kabine ženskog toaleta. Tu smo. Hvala ti univerzume što misliš na mene. 

Možda sam trpela celu godinu na izdržavanju kazne tog posla i ne pamtim koliko je puta WC bio u kvaru ali  ni blizu nisu bila najveća govna tamo u klozetu.

Ako me pitate, gde je bilo najbolje, a da je moje kupatilsko proročište to i potvrdilo, odgovor je jasan. Moje prvo radno mesto u životu, školska knjižara. Tamo gde sam radila sa najboljom koleginicom, carem na ovom svetu, kada nije bio problem da joj na pločicama kupatila ostavljam poruku zbog koje će ujutru da vrišti od smeha. 

Tamo je moglo sve – i da se radi popis bez grejanja i samo sa jednom fazom u mraku, bude najbolja knjižare u kraju i šire, sagradi kuća, upiše faks, preživi gadan udes. Tako je kada ti je posao druga kuća, a kolege tvoji ljudi. I ne, nije bilo nikakvih fekalnih problema. Sve ostalo je kasnije odnela neka mutna voda i jalove okolnosti.

Kultura kompanije, odnos prema zaposlenima, volja i želja da se u radni prostor ulaže, sve je to jasno kada uđete u toalet zaposlenih. Ali na stranu šta korporativna etika nalaže, klozeti su mesta ljudskosti. Ako je nema, nema ti od toga posla ništa. 

photo credits: Unsplash, Pinterest