Ledeni vetar cvili kroz rebra, oluja šamara mu bedra. Graške olovne kiše cede se u meso. Teški okovi gule zglobove srastajući u kost. Medni lanci zveče u ponor, crni ponor mrklog Tartara.

Razgnevljeno Div zapara prazno nebo munjom, ostavljajući ga da čeka u noći.

Gustoj noći koja svanjiva u jutro orlušine. Strvoždera što kukastim kljunom kljuje drob, iznova i opet.

A uprkos svemu još sina Titana greje u dnu napaćenosti plam što ga nekada otuđio je neotuđivom. I dok mu kičmu slama, o hladni kam, zavidni Kronov  plod, u kutnjacima steže on nadu u beznačajnu ljudskost. I prsi svoju iznakaženu utrobu prema kazni još više.

Iznenada iz dubine se čuje pulsirajući zvon jeftinog digitalnog  sata i u dnu se jasno razaznaje blinkanje crvene lampice alarma. Uz zveket, lanci automatski spadaju, sa klina levo uzima peškir obavijajući ga oko ramena,  hitro ulazi sa terase u stan.

Samo što nije počelo. Usput iz frižidera pokupi konzervu piva i u letu se tiho spušta u zagrljaj naslonjače. Noge srođene sa filcanim papučama stavlja na tabure.

Dočepa se daljinskog i … e stvarno još uvek reklame. Mada sad može da predahne par trenutaka i zalije se pivom dok utakmica ne počne. Nova reklama za deterdžent, fine guze u tesnim farmerkama, uvek sveže pecivo, najnoviji lek protiv ćelavosti, impotencije, gojaznosti, pušenja i savesti.

Počinje tekma, prekida se stvarnost. Dvadeset dva igrača, lopta, dva gola, jedan stadion, stopedesethiljada navijača na licu mesta, pola miliona gledalaca pored malih ekrana, jedan sudija, navala, krv, znoj i uzmah pobede …  Dalje i nije bitno… to traje blizu dva sata.

Posle iscrpljen od zanosa, na pola kapka, gleda neki film, istinitu priču o izgubljenom kučetu koje se vraća kući..

-Ko da se inače ne vraćaju, mljacka u polusnu. Za trenutak svest mu potone u mutljag pivskog taloga.

Budi se na pola neke naučne emisije i hvata samo rečenicu-

„Svakih pet minuta u svetu  umire stotinu novorođenčadi.“

U trenu nestade svetla. Psujući kopilad u distribuciji, sapliće se o tabure teturajući bez jedne papuče po tami stana. Stušti se u krevet nasumice mamurno tonući u san.

Ali ne sanja, ne, ni plam, ni prvi detinji vrisak ni Had, ništa. Baš ništa.

I tako svake noći tone, u taj okov na hridi.