Elizabeth David- kultura zalogaja iliti – Ono si što jedeš!

Elizabeth David je bila retka žena, danas bi rekli žena zmaj. Sva od strasti, aristokratski gajena, rođena da s inatom se ne slaže i ne uklapa, napravila je reformu u engleskoj kulturi do te mere da Englezi ne bi znali ko su da nje nije bilo. Pardon, ne bi znali da jedu danas ali… pa zar to nije isto?

Ono si šta jedeš! Može se i čvrsto stajati iza toga.. Pa da vidimo..

zz170513veggie-4Višestruko talentovana …

Ne može se reći da je bila dama ali rođena je u višim slojevima engleske aristokratije 1913. Višestruko talentovana, obrazovana na Sorboni, započinjući kao glumica, završavajući u zagrljaju oženjenog gospodina, s kojim  na jedrilici odbegla, obilazi Mediteran. Na samom početku Drugog svetskog rata je silom prilika u Grčkoj, zatim u Kairu da bi u povratku, po završetku rata, zatekla Englesku u sivilu, nemaštini, racionalizovanoj raspodeli hrane.. Čak i u otmenim hotelima služi se odmrznuto voće i povrće, vodnjikave supe, po paprenim cenama.

f23c29fdfbe6c59d416342b4bc970980Njen duh to nije podneo, ona se usudila i napisala!

Knjigu recepata koja je donela mirise, ukuse, strast, čar i duh kakav ostrvljani do tada nisu poznavali. Plavi patlidžan, beli luk, maslinovo ulje, šafran, paradajz!  Sosove od crnog vina, sveže napravljenu pastu, badem, masline – tada čistu provokaciju u doba skrivene gladi.

Potpuno otkrovenje za njene zemljake koji do tada,  maslinovo ulje prodaju u apotekama i koriste samo za lečenje ušiju!?

Ubrzo je zaintrigirala i one koji ne kuvaju jer su njeni kuvari esencija čulnosti koja donosi sunce Mediterana, opojnost začina Egipta, zavodljivost lakoće postojanja u Provansi. Ko bi odoleo…

Ali nije bilo lako, trebalo se izboriti za samo ideju da hrana nije samo gorivo koje pokreće ljudsku mašinu. Ne samo prozaična fiziološka potreba van okvira svakog civilizovanog pominjanja.Trebalo se izboriti, a ona je bila stvorena za to.

– Svaki zalogaj koji progutamo nije samo hrana, to je naša kultura, naša istorija, sećanja na nas same, naše porodice, vreme kada smo bili voljeni- kaže ona žustro.

Ima li veće istine? Šta je ono što nas direktno odnosi kroz vreme i prostor u potpunosti angažujući sva naša čula, nepogrešivo oslikavajući osećanja i atmosferu?

Mamina supa za nedeljni ručak, kada se pažljivo odvajaju knedle od šargarepe?

Sveže pomuženo mleko, tek proceđeno, pred spavanje?

Nanina lenja pita od višanja, s cimetom od koje je mirisala svaka nedelja od kad pamtite?

Sarma pred televizorom dok se gleda vikendom “Majstorska radionica”?

Jogurt u crvenom lončićima s tufnama kod bake za doručkom?

Svinjokolj i i hrskavi čvarci koji se kradu iz vangle na sred dvorišta, u prolazu?

Redovi džema, slatkog, ajvara, kiselih krastavaca, blago Alibabine pećine na policama podruma, što je siguran znak da je leto prošlo?

Crveni kiosci s viršlama i senfom, kakvog više nema, koji su obeležili generacije studenata jedne danas, davne generacije?

Griz Ilijinog bureka, sa Senjaka, dovoljan je bio da vam život ostane obeležen.

Kinderlada, Jupi u flašicama, Kokos dezert, Super čokoladice i Fruktalovi sokovi, koje smo sve štedro dobijali samo u retkim prilikama?

Ne treba objašnjavati ko ste, odakle ste, koja ste generacija. Ako opišete, dok vam voda ide na usta, šta vam je najdraže sećanje na hranu vašeg detinjstva, čuje se ko ste. Najtoplija osećanja tada preplave sve prisutne koji se nepogrešivo spajaju u nostalgiji i milini koju samo bliske generacije mogu da dele. I nema tu surevnjivosti, granica ili bilo kakvog nerazumevanja.

Ako se sećate kako curi lubenica niz stomak dok se jede u kupaćim na sred dvorišta, to je to. Probali ste, znate.

 

11136144_10206345891508445_1283426589161788156_oHrana govori hiljade jezika …

Danas imamo priliku da probamo i u sred Beograda hranu sa svih meridijana. Bilo da ste ljubitelj sušija, buritosa, tapasa, falafela ili girosa, naćićete zadovoljenje u tanjiru. Hrana govori hiljade jezika, treba samo da se usudite da častite svoja nepca. Nema bržeg načina da otputujete gde se inače teško stiže.

Ono što je jedina prepreka ka toj potpunoj sintezi iskustva je ona prokleta osuda:

– Ja to ne volim, neću da probam! –

Na stranu detinjasta apsurdnost samog tvrđenja ali ovo je stvar kulture. Mora se učiti i da se  jede. Da se profiliše, brusi i nekad i protiv volje proba ono što ne izgleda da se jede. Da se razumemo, pihtije dolaze s godinama a često i nikad, ali probajte, kako znate da nije za vas?

1379401_10202145713786627_1189792624_nProbajte, od buđavog sira do domaće džigernjače …

Jer, možete biti pomodni, možete se pretvarati ili uvek jesti isto ali to ste onda samo vi. Nije problem u hrani. Bilo da jedete zdravo, bezglutenski, hrono, vege, domaće, sirovo ili šniclu s krompirom, taj izbor vas određuje često više nego vrsta muzike koju slušate koliko god generalizacije bile pogrešne.

Tanjir i kako se prema njemu odnosite je vaša lična karta.

Možete doživotno gledati kulinarske kanale, ogovarati šefove koji se trude da vam dočaraju miris sveže pite kroz ekran, isčuđavati egzotičnom voću bez ukusa po suludim cenama po marketima, ali ako nikad ne izlazite iz svoje zone komfora i horizonta očekivanja, vi ste kukavica. Prosto i tačno. Ako ne smeš ni da probaš, nemaš argument. I kraj priče.

Kao što je mudar čovek rekao, hrana se deli na Volim i Nisam još probao.

Pa izvolite. Prijatno!

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s