O radosti

Kad ti se skupi tu negde u grudima, pa brzoo raste kao balon od sapunice i onda praasne u osmeh, u povik, odskočiš kao na opruzi.

Sreća, sreća, radooost!

Srce brzo kuca, krv pojuri u glavu i najveće gluposti se dese, nesmotrenosti i omaške.

Vidi ga , odlepio!

Neka je, tu ne treba nikakvo opravdanje, šta će ti izgovor kad se blamiraš od sreće i radosti! Sve je dozvoljeno, oprošteno, jer radost je takav dar.  To se ne propušta.

Ima radosti koje su nezaboravne – prvi poljubac, diplomiranje, pobede koje sam osvajaš, rođendani, prijatelji koji ti se jave kad si najviše sam, objavljen tekst, sunčan dan kad osvane posle 2 meseca tmine, koncert koji ti dušu otvori, neki zagrljaji..

Na drugima se radi i treba i par trenutaka da vas radost potpuno uzme jer su tako kataklizmične da sistem mora da obradi da ne bi puko – rođenje deteta, recimo.

To neću da vam pričam, to ćete u svojim rukama osetiti ili već odavno jeste.  Ovaj svet zato postoji, samo toliko.

Male svakodnevne radosti pljušte kao kiša ali imaju caku: morate ih pustiti i na vreme se vakcinisati osmehom, da se ne bi o vas odbile kao mastilo po staklu. Slobodno mesto u autobusu, poslednji kolač na tanjiru, petica iz matematike, slobodan dan na poslu, osmeh vašeg psa, hladno pivo za dušu, poljubac u vrat.

Malo li je? Meni nikad nije a i ako se zaboravim, univerzum ti brzo pošalje opomenu.

Letos, dok sam u pauzi, sedela na jednom pločniku, u centru grada i posmatrala kako gradska vreva pulsira po koracima prolaznika, gospođa u najboljim godinama, s teškim cegerima me upita da mi se pridruži.

Naravno, gospođo, izvolite!- odgovorih.

– Vučem ove torbe, mora da se prištedi, takva su vremena- otpoče ona, hvatajući dah. Ne bih smela, doktor mi je zabranio da nosim više od par kilograma.

Sležem ramenima, potvrđujem pogledom i nudim tu neku prećutnu utehu.

U tom, gospođa mi pruža levu ruku i s blještavim osmehom govori:

– Ali vidite kako imam divan novi sat!

Ja bacim pogled u taj osmeh pa u sat- stvarno lep i ko iz topa odgovaram:

-Divan vam je gospođo, samo vucite, ne može i jare i pare!

-Baš mi je bilo lepo ovde s vama, usput dobacuje kupeći cegere.

-Gospođo, da znate samo koliko je tek meni srce puno!

Naručene radosti jednostavno ne rade. Ne može se,  zato što mu je propisano, radost popiti kao antibiotik. Upravo suprotno, ne osećate li je, prigodno neće ići, bićete samo blago očajni. Svejedno, ako mu nije vreme nije ni do vas. Doćiće kad treba.

Ipak, ima sjajnih ljudi koji  svake godine, zakazuju PRASAK! Na Badnje veče, momci koji znaju kako se bakljadom radost pokazuje organizuju vatromet na Livadici, u sred Miljakovca II.maxresdefault Mislite, čudna mi čuda, pa to svuda ima?

Ovako, nema, jer se na ovoj čistini skupi sijaset komšija, prijatelja i drugara koji zapale nebo direktno iz srca, slaveći i šireći radost dokle god se nebom može. Tu kipi i vrca u svim bojama, iskri i gađa svaku dušu, tako da se ori od detonacija, osmeha i povika sreće. Svake godine sve više ljudi.

Uz to, ovo nije samo sebi cilj, ovi ljudi pomažu deci kojoj je to najpotrebnije.

U pravom trenutku, na pravi način- čista radost za sve!

Možda je nada jedina ostala na dnu Pandorine kutije. Ali makar morali po toj kutiji treskati, izlupati dobro i sa nešto baruta, radošću će se  ta nada naći i raspuknuti po nama i nebu u hiljadama boja.

Samo zato što je radost! I to naša!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s