Kornjače

Sedi tako pri vrhu stepeništa, do samog podesta. U položaju  kada noge i ruke ne osećaju napor već samo prijatan pad i privlačnu silu gravitacije koja donosi predah. Prilična, tupa, obamrlost tela dopušta mislima slobodan tok ili samo dremljivost. Dah se otima lagano, svežina ulazi u pluća i kravi ih od nagomilanih smola nikotina zalepljenih za bronhije. Izaziva kašalj.

Taj, što sedi, tu je bez razloga ili s razlogom koji bi mogao da opravda i svako drugo mesto. Basciljnost i suvišnost ko da svuda pašu upravo toliko koliko su i nepotrebni.  

U pitanju je jedan park u sumrak, prijatne i sveže večeri modrog neba. Negde oko časa kada se izvode psi u šetnje a deca polako vode na počinak. Smena. Neki od tih  redovnih posetilaca parka cene te kradene trenutke jer ih vole, drugi ih samo automatski ispunjavaju po želji svojih najdražih. Vode se svrhom.

Taj na stepenicama svrhe nema. Zato je obično i tu da bi gledao tuđu svrsishodnost. Kako se njuškaju psi, skaču i jure. Kako se igraju sasvim mala deca sa svojim majkama, geguckavo uče da hodaju. Kradom,  neki ljube devojke na klupama. Gde taksisisti pišaju iza debljih stabala. Rast trave. Duvanje vetra i uvijanje gipkih krošnji lipa, treperenje zlatastog sitnog lišća breza. Gomilice prašine, kamičke, ljuspanje kamenih površi na sredini popločanog dela parka. Fontanu kako ne radi. Bare što se ljeskaju. Bube grobare spojene dupetima kako prelaze milje u nezgodnom položaju. Neurotično isprekidano kretanje mrava. Nezamislivo prljave pijance gde spavaju po klupama. Nove ljuljaške dreče svojom glanc novinom.  Prolaznike, šetače, građane, đake, zaposlene koji brzo izmiču stazama. Penzionere što provode tu skoro svako poslepodne  družeći se …

Večeras nije zato tu. Ove noći tek na početku, čeka da svi prođu. Da park ostane sa njim nasamo. U četiri oka. Da nešto odćute…

Zapravo da upita…

U prvoj i poslednjoj četvrtini mesečevog ciklusa morske kornjače izlaze na peščane obale i polažu jaja. Oseka dobar broj tih jaja izbacuje da bi ih proždrali grabljivci. Gozba koju morski mesožderi ne propuštaju. Ali i jaja koja se izlegu, te kornjačice što će grabiti preko peščanog žala, najčešće završavaju u čeljustima. Tek poneka iz legla preživi. Da bi doživela stoletnost. Apsurdno, jer se ne razlikuje ni malo od svojih sestara što nisu živele ni možda ceo dan. Utešno, jer može biti baš zato živi tolike godine, živote koji nisu potrajali. Da bi svakog leta dolazila na isti peščani sprud i polagala jaja. Ona imaju istu sudbinu kao i leglo iz kojeg je i sama potekla.

Pitanje je zašto? Zašto uvek ta ista plaža koja je stratište? Zašto neke prežive a druge ne, kad su šare njihovog batrganja po pesku identične arabeske opstanka? Kako se postaje izabran, odabran da živi i život kao takav prenosi? Kako se postaje zalog tuđe žrtve a da se za tu žrtvu nikada i ne sazna?

Paraplegičari misle o nastanku i budućnosti univerzuma, slepa i gluva žena piše o ljubavi prema životu, ćelava deca umiru od leukemije i love leptirove, najveći pisac sveta bez očinjega vida vodio je nacionalnu biblioteku…

Cvet kaktusa koji traje samo dan.

Svi oni grabe preko spruda i slave život. A ja?

Da li ja postojim stojeći na ovim stepenicam čitave večnosti? Zalog čije žrtve je moj život? Čemu sav okean ako ne plivam i kako da znam kuda da ronim? Zašto oklop kad se u njega uvlačim  da ne bih video svu odgovornosti bitisanja? Živim li ja uopšte?

Park je prazan i nem. Stotine malih kornjača hrle u zagrljaj okeana pod mesečinom bez straha. I bez pitanja.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s