Šta o njima reći? Obične plastične štipaljke sa metalnom oprugom i zglobom po sredini ko opakim okom. Ima o i onih iz starih američkih crtanih filmova, od drveta, uskih kao svezani kljun čaplje. Njihov oblik je čista enigma.

Kod ovih domaćih, krajevi su nausnjeni, lažno nežni, vuku vrhove prstiju u svoj stisak.

Štipaljke su posebnih boja plastike koje nikada Bog nije video, tako su nakaradne.

I zveče odurno resko kad odskaču o dna odbačenih kofica s plaže koje im služe kao utočište.

Neke vremešnije domaćice ponekad ih nižu u đerdane, na kanapima.

Te iste uklještilice, represivne su sile koje se zlobno prepreče u strašnom koitusu jakog vetra i laganih plahti.  

Baš one što ispadaju po betonu kad se na brzinu trpa veš na početku pljuska.

Posebna slabost su im veliki jorganski čaršavi koji se štirkaju u lavorima,  teškom mukom na ruke ocede i baš u poslednjem trenutku kad su konačno na konopcu, štipaljka će ciljano popustiti.

Da bi ceo oblak damasta završio u prašini. Sjajno!

Od ovoga, mnoge žene po leđima imaju ožiljke svojih ujeda.

Ali pakost štipaljki je ipak ograničena.

Moj brat je kao dete od njih pravio avione.

Bombardere, mlaznjake, kojekakve. Uštinuo bi usnama jedne štipaljke kockasto telo druge, dobijajući krilo. Na krila bi ponekad kačio dodatne manje ušaste štipaljke, kao topove.

Naravno, ovako se ne prave dvokrilci, za njih je potrebno bar pet, šest, što većih što manjih štipaljki.

Nije bilo ni malo bitno što nisu mogli da lete ni polete.

U šakama mog brata bučno su aterirali, tonuli u lupinge i vrtoglavo se penjali do visine njegovog lica.

Znam zašto su ti letači posebno ubojito izgledali. Ne zbog tehničkog sklopa dva nazubljena plastična izlivka. Niti zbog prirode naprave koje treba nešto da drži stiskom, na silu. Ne, nije to.

Već što su te iste male, naivno sadističke kućevne sprave, konačno mogle na svojoj plastici osetiti svu krvožednost ujeda. Sitnog bolnog štipa štipaljke.

To mnogo boli!

U telima aviona, one razjapljenih čeljusti u grču gutaju udove istih takvih  uklještenih štipalica i sve što mogu je da trepću jednim svojim okom.

Mislim da mogu da zamislim sitne piskave vriske i to je strašno.  

Štipaljke me štipaju za pamet, zbog toga o njima ne mogu više da pišem!

Vraga! Štipaju!