Kupatilo, toalet, klozet. Sasvim različito i zvuči i jeste. To je mesto intime, hram vodi, čistom, istovremeno mesto izmetina. Izmeštanja…

Po ovalu dna lavaboa, pokapano je okcima vode što ističu iz mesinganog grotla slavine. Uvek kapa. Ma koliko konjskih snaga ulagano da se silom prinudi, da zapuši. Polako suze klize ka rešeci perforiranoj u obliku cvetnih latica.

Vodu vodi gravitacija tačno u mrklinu odvoda. Obložen je memljivim nanosima zelenkasto tmulih slojeva o čijem se nastanku, sudbini i kraju, ne misli jer je gadno.

Često po tom lažnom porculanskom obličju nađu se istopine, slubljubljeni otpadnici nekoliko istrošenih mirašljavih sapuna. Ništa od njih ne sluti miomirisnost. Kvalitetni, umišljeni toaletni sapuni ih se odriču. A svi se prećutno tope u prljavim rukama, otičući u mesečasto mutnim curkavim mlazevima prljavštine.

U tim sarkofazima obloženim pločicama, ogledala imaju posebnu snagu. Nekad su poverljiva, češće samo nemilice pokažu ružno. Neočekivano ružno, to je ono što boli.

I nikada tome kraja, uvek iznova..

Žuti zubi, dlake iz nosa, ušiju, mladeža, naslage sala po otromboljenim stomacima, zadnjicama, opuštene grudi, kosti koje vire iz tanke kože, mali smežurani udovi, unezverene oči, koža puna fleka, akni, purpurni čirevi koji samo što ne puknu. Napupele grudi nejasnih crta, ni sise ni čvrsto ravno poprsje. Bore, stare, duboko urezane i nove koje lagano nabiraju sve slojeve epiderma. Ožiljci od operacija, tanke crvene linije ispresecane tragovima nekadašnjih šavova, ko u krpenih lutki. Iskrivljene kičme, povijena ramena, grbava tela koja vise o traljavom ofingeru kičme. Mamurna lica poput bljuvotina, uplakana otekla kao plik.

Bože, kako ta psiha izdrži da ne prsne?!

Možda je ipak održe u životu tolika lica zadovoljnih  i mirnih priroda koje pronađu svoju lepotu, iznenađeno, sa zahvalnošću.

Ne može bez nemog staklenog svedoka. Uvek ga traži grešno kvarljivo telo, što se brižljivo zaključava u kupatilu. Tu se ispoveda, bez molitve, bez pokajanja, bez kazne. Jer je već kažnjeno. Priča tu u oči, u četiri svoja oka, sve, baš sve.  Da vara, laže, krade, želi. Kako se boji. I da ne zna ko je ni sa jedne strane zrcala.

Gorko plače, slatko se smeje i ponosno se gleda.

I kad se niz belu vitku unutrašnju stranu butine sliva mešavina deflorisane krvi i sperme, ubrzo sa par suza na nedoraslom licu.

I kad na tek obrijane obraze nanosi debeli sloj pudera, ruža.

Kad  pokazuje raskrvavljenu njušku, razbijenih zuba.

Sredovečno lice koje tupo zuri jer gori od pohote za komšinicom u trećem razredu.

Momak koji grčevito drka umornim šakama silno želeći da jebe sve te bujne sise, pohotne pičke i obla  dupeta, svestan da će biti još dugo samo vlažni snovi.

Žene koje sa prezirom skidaju šminku procenjujući koliko su propale.

Starci stavljaju veštačke zube čekajući da umru.

Devojčice sa razmazanim karminom što žure.

Kurve koje ispiraju usta pošto su ispred nekog klečale.

Student siv od nespavanja pita se čemu toliki trud.

Preljubnica udubljuje se u svoj lik i krivicu, još uvek osećajući slast među nogama.

Konobarica namešta šnalama masnu kosu.

Pervert  pere zube i još uvek drema.

Nije to sve. Ali više ne mogu da gledam…

Puna creva i podnadule bešike lišavaju svake filozofije. Proste sile nužde. Bilo da se stoji, čuči, sedi ili naginje isto se radi.

Ipak u tom oslabađajućem prijatnom času u kom se lišava fekalija, tuđeg prisustva i opasne neprijatnosti, dešavaju se čuda.

Invetivnost ima neke veze s govnima. Smradna isparenja mokraće i težak sladak vonj izmeta rađaju genije.

Na kraju treba priznati…

Bilo da se razbludno baškari u ogromnim kadama punim pene, sedi na šoljama čiji se sadržaj ne pije ili kopa po mirorima nestvarnog, ovo je mesto samoće.

Nikakvi univerzumi u kojima je čovek samo prašina, priroda gde je sve opravdano i Bog što nas voli neće od nje spasiti. Jer tu si sam, koliko samo proklet može biti.

A opet nikom se te od te osamljenosti ne odriče. Jer tu u memli, isparenjima čistog i dodiru ljudskog ti si Svevišnji, makar iza zabravljenih vrata.

Da, zauzeto je!!!