Krvožednost dečijih pesmica

Pusti pužu rogove

Ako nećeš pustiti,

Ja ću tebe ubiti,

Sekirom po glavi u zelenoj travi!

Nema ko nije držao puža u ruci i ovo pevao pun srećnih misli i želje da nas puž pogleda širom otvorenih okica s pruženih rogića! Čik ako neće!

Da li smo uopšte svesni šta pevamo, da li naši mili, čuju šta su nas naučili?

Otkud potreba da se u najnežnijim godinama deci u vidu razbrajalica, pesmica, igara, poturaju brutalne scene ubijanja, mučenja i najmračnijih slutnji?

Da li je to nesvestan čin i ako jeste, zašto se svesno ili ne, dešava da ovo decu učimo?

Pa biće da mnoge danas sasvim bezazlene dečije pesmice, uopšte nisu bile za decu. Najčešće se radilo o lakim rimama kojima se okrutno neko ismevao.

Svima poznate Frere Jacques kojom je počinjalo svako upoznavanje s učenjem francuskog, zapravo je katolička rugalica kojom se prozivaju dominikanci, poznati kao  red lenjih monaha, naviklih na ugodan život.

Frère Jacques, frère Jacques,

Dormez-vous? Dormez-vous?

Sonnez les matines! Sonnez les matines!

Ding, dang, dong. Ding, dang, dong.

Brat Ivo se uspavao i zaboravio da zvoni za misu, poenta je ovih stihova.

Takođe može se uzimati i kao prekor svim protestantima, jevrejima i ostalim nekatolicima, jer ne idu na misu nedeljom.

Ako je Frere Jacques bio prvi korak na francuskom London bridge is falling down je to često bio na engleskom. Pevala se najviše prva strofa, simpatična pesmica s puno ponavljanja, veselog ritma..

London Bridge is falling down

Falling down, falling down

London Bridge is falling down

My fair lady

Postoji više tumačenja porekla, možda najverovatnije zvuči da su je doneli Vikinzi u svom navodnom napadau 1014g, istoričari se ne slažu da je napada ikada bilo.

Svejedno, mogla bi da prođe kao neka vrsta jurišnice ili navijačkog pokliča, ima taj ton – Ima da vas nema!

Drugo tumačenje za koje ne postoje nikakvi arheološki dokazi u mostu, odmah da vam olakšamo, je žrtvovanje dece. Verovanje da se deca moraju ugraditi u most, da bi se most održao.

Zanimljivo je da se u našoj usmenoj književnosti ovaj motiv ponavlja.

U “Zidanju skadra”, da vila ne bi svake noći nosila temelje mosta, traži žrtvu od Rada neimara, blizance Stojana i Stojanku. Pošto su deca nisu nađena, majstor se smiluje majci uzidanoj umesto blizanaca i gradi prozore kroz koje doji svog prvenca..

Velike građevine traže velike žrtve. Ma koliko poremećeno zvučalo, deca širom Evrope su izgleda i stvarno ugrađivana u mnoge crkve, dvorce, mostove i ostavljana da umiru od gladi i žeđi, kako bi postali večiti čuvari.

O ovome nažalost postoje pisani dokazi,  u Bremenu i arheološki.

Ako nije premučno, postoji trag, analogija s ovom praksom u dečijoj igri: kada deca držeći se za ruke, stvaraju luk, druga deca u međuvremenu prolaze ispod tog “mosta” da bi po završetku pesmice, dete koje se našlo ispod luka bilo uhvaćeno. Da, zarobljeno… Možda je to i dovoljno reći..

Ringe ringe raja pevamo i  igramo se s mamama, u vrtiću, a od skora, upoznati smo s široko raširenim značenjem, da se radi o pesmici koja govori o kugi.

Prvobitno je, dete stajalo u krugu oko koga su ostali išli i pevali, ring of roses, kako glasi original na engleskom odakle potiče, i označava prve simptome kuge, koje dete u sredini simboliše.

Crna smrt  je odnela mnoge, ostala je i kao mračno sećanje u dečijim igrama.

Ipak, ovo nije jedino tumačenje.

Folklorist Philip Hiscock ima možda logičnije objašnjenje – zbog verske zabrane plesa iz 19.v. protestantska mladež širom Amerike i Britanije našla je način da se zabavi.

Ovaj prstenasti ples, se igrao isto kao i što se igralo i na klasičnim igrankama, osim što nije bilo muzike.

Sigurno je bilo dostupne zabave koja je bila čak i za decu.

downloadDanas, kao i uvek deca i sama smišljaju svoje mračne pesmice.

Da li je to samo simpatičan vid bunta kojim nam se deca rugaju na sva naša moralisanja i poučna dosadna pridikovanja kroz basne, bajke i priče s poukom?

Najobičniji mangupluk, da se privuče pažnja?

Da se ne lažemo, deca vole da se plaše. Oni su bića koja žude za snažnim emocijama, čistim i nepatvorenim.

Po sistemu – kad si srećan vikni glasno tad ura!

Ne znaju i zašto bi se pretvarali, to se nauči s godinama.

Ništa normalnije nego da briznuti u plač jer boli, okrenuti leđa smrtnoj dosadi ili o da, da iznova i iznova gromoglasno pevati po kući:

Happy birthday to you,

Stavi prst u struju!

Nemoj da se brineš,

jer ćeš da pogineš!

Zvuči kao sjajan štos, provokacija odličnog stila i crnjak na mestu. Smrt je za klince vic, do god ne shvate da su smrtni.

Odrasli, odmah kreću da se smeju ako kapiraju štos ili grde i snebivaju se ako ne ukače- svejedno  ovo budi pažnju.

Bolje nego mrtvačke glave na bočicama otrova..

Ono što je nesporno, na ovaj način deca se bave ozbiljnim temama na neozbiljan način. Ili obrnuto. Život u integralnom obliku- strašne stvari se dešavaju i desiće se, život nije lizalica od maline. Deca to mogu i znaju.

Možda zato vole da se plaše i strahom i sa strahom se igraju. Bilo da se na taj način oslobađaju ili jednostavno zabavljaju :

Ide maca oko tebe,

Pazi da te ne ogrebe!

Čuvaj Mijo rep,

da ne budeš slep!

Ako budeš slep,

otpašće ti rep!

Decu treba shvatati ozbiljno – Vislava Šimborska, dobitnica Nobelove nagrade za književnost, upravo ovo govori.

Ako je tako, mogu da se dese i nesrećni krajevi, tragični ishodi, gubici. To je uverljivo kao što se mora verovati da biti dobar nije iz koristi koja se isplati već zato što zlo nastaje iz intelektualne i emocionalne otupelosti i jer je ono vrsta siromaštva koju treba iskoreniti, kaže ona.

doll-1608885_960_720U redu je plašiti se i plašiti

Verovatno to odmah zaboravljamo kako odrastemo ali deca se već nalaze u svetu koji je zastrašujuć, nerazumljiv, pun opasnosti i to na dnevnom nivou.

Pada kiša,

ubi miša.

Dođe Steva,

da pokupi creva.

Deca pažljivo i sasvim drugačije uočavaju i tumače stvarnost kroz detalje. Pa i opskurne. Oni pobuđuju pažnju. Zašto da ne, i kroz po neki mali horor.

“Na kraju, horor donosi istinu koju im odrasli najčešće taje – da neće sve biti u redu, da ima strašnih stvari na svetu, ali i mnogo načina da im se suprotstave”-  kaze Lena Olmark autorka horora.

Ako ćemo sad da komplikujemo ovo je i vid kritičkog mišljenja uz dozu provokacije, bezobrazluk kojim se kuražimo i maštamo.

Među vršnjacima,  kao na nekom metajeziku, koji učestalo ponavljamo do iritacije. Maštarija koja ne mora imati ikakav smisao.

Ali čini se da su i naši vrsni pesnici primetili vaspitni potencijal plašenja:

J.J.Zmaj recimo:

Leptiriću, šareniću, hodi meni amo,

evo imam lepu ružu, pomiriši samo.

Ja bi doš’o, al’ se bojim kakve igle klete,

stisnut ćeš me, probost ćeš me, onda zbogom svete.

Nemoguće da neko peva o probadanju leptirića, zar ne? Zar ne?!

Pametni leptirić uz oprez preživi, ali bilo je blizu.

Ima strahova koji su samo dečiji i koji se prarastu, koje učimo još od Duška Radovića, da možemo da ih prevaziđemo:

kad je bio mrak,

kad je bio mrak,

pojurila mačka miša

čak, čak, čak,

pojurila mačka miša

čak, čak, čak.

A dal’ga je progutala,

il’ga nije progutala,

to ni ona nije znala,

to ni ona nije znala,

jer je bio mrak,

jer je bio mrak…

Ali ima strahova, pravih noćnih mora koje su postale deo legende i do te mere jezivih da su opevane i u dečijim razbrajalicama na koje više niko ne obraća pažnju, padaju u zaborav iz kog vrebaju kad se najmanje nadamo. Zato su i tako efektne u horor filmovima.

Sećate se Freddy Kruegera?

One, two, Freddy’s coming for you

three, four, better lock your door

five, six, grab your crucifix

seven, eight ,better stay up late

nine, ten never sleep again!

Ova pesmica se ori dok deca u Ulici Brestova preskaču konopac i pevaju je u glas, u sred bela dana. Gore biti ne može.. I ko će posle mirno na počinak…

Kolariću paniću,

pletemo se samiću,

sami sebe zaplićemo,

sami sebe otplićemo

– nema ovo nikakve veze s krvožednim ali kad se zaplete u sekirom po glavi i da ne pominjemo Ringe ringe raja, kugu i crnu smrt,  gde je tu rasplet i očekivano gladak završetak?

Ovo su ozbiljne dečije igrarije, koje imaju svoj smisao, logiku, psihologiju. Valja se plašiti i zastrašivati, makar da se sa strahom stane oči u oči. Ili se provokativno i originalno poigrati s pažnjom usplahirenih odraslih.

Šta je uostalom pećina stroga ako u njoj nema Baba roga?

I gle, rimuje se!

 

 

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s