Neprevaziđeno gust trenutak  vrele julske noći. Posle spuštanja slušalice i gužvanja dahćućeg dušečnog čaršava. U noć…

Ni traga svežine, vazduh se žvaće i pljuje nejestiv. Tupo a ne treba da bude. Mrak je izdašan i neproziran, bez mirisa. Ni na lipe, precvale su, ni na kišu, usahla je, ni na šta. Na prazno zaudara. Vreo asfalt, crn kao obraz mulatkinje od tri srebrnjaka. Usamljena svetlost bandera kroz visoke krošnje, između lišća kaplje na trotoare  bez koraka.

Mačke iskaču u strah.

Ali prozirno je i vuče kao u hučne talase, kroz ovu noć se pliva. Sve dalje od obale, sve brže od bežanja, sve jače od očaja. U oba oka ulazi tečan odsjaj i muti pogled u snoviđenje. Nije, i nije zapravo i nije sad. Divlje se razliva. Cedi niz očnjake. To je glad. Koja goni.

Bosa stopala se mrse u uličnim račvanjima. Pravi osmesi polupani o pogrešna lica. I dalje, dalje od senki i bliže ushićenju i tačno ispred… Prskalica  za travu što u tačnim kapima natapaju nečije travnjake a sada i telo ustreptalo vrele kože. Željno se upijaju u tanku pamučnu majicu dajući jasnu oblinu grudi sa sve napupelom bradavicom cureći u čitave bare razbudne radosti. Mlada krv vri poput magme, topi smisao neizvestan ko sliv mokraćnih kanala. U bosim nogama rađa se trk koji će završiti bog zna, gde snaga izda. Prava letnja oluja divlja. Vitla. Pregažena će ostati noćnost što se u nekima začne kad se ne sme.

Noćnost, što spokojna počiva u sanjarima.