Ima tih opštih mesta u životu koja biramo i hteli mi to ili ne, prosto postaju sastavni deo našeg sistema vrednosti, neka vrsta kulturnog miljea.

Nema ničeg ispraznijeg nego kad se traži da sebe opišemo u par rečenica,  to čak nije ni bilo kakav kreativni izazov, to je prosta birokratska prečica.

Ali zato senzibilitet, interesovanje, pa ako hoćete i neka vrsta opšteg obrazovanja, se očita po replici koja se na pravom mestu u razgovoru provuče tačno i lako.

To vam postaje prava adresa, crveni karanfil u reveru među istomišljenicima ili generacijski štos.

Ako se omaši, ne prašta se.

U ovaj izbor svakako ulazi sijaset filmova ali ono što domaće serije izdvaja je što je za njih potrebna posvećenost i doslednost.

Gledane na televiziji kada su izašle ili mnogo češće kroz reprize, snimane i skidane, zahtevaju vreme.

Nekada, najčešće vikendom, u krugu porodice. željno su se iščekivale nove epizode uz vruće kiflice. Kasnije, one koje su postale kultne, snimale su se i razmenjivale preko video kaseta.

Danas ih, svi znamo kako, nalazimo i gledamo ali već u nekoj vrsti egzila i prilično uprašnjavljene zaboravom.

Ipak, za ovih pet se može odgovorno tvrditi da vas neće ostaviti istim ako ste ih voleli. One su svakako odraz vremena koje je prošlo i vremena koje ne želimo da prođe. Zato im se i vraćamo.

 

Grlom u jagode ili metafora nostalgije

 

Na prve taktove muzike Zorana Simjanovica iz špice ove serije, srce počinje da se steže.

Nema veze koje ste godište, Bumbar, Uške, Goca, Čombe, Miki Rubiroza, postaju vam tako bliski kao da ste s njima skupa išli na klizanje, bežali iz škole, zaljubljivali se, ispadali glupi u društvu.

Kao da je vaša baka napominjala kroz usta Rahele Ferari da nogomet i nije ništa drugo do seljačko nogatanje ni nalik polu, kriketu.

 

 

Srče se supa a preko svakog zalogaja ide očevo pridikovanje, iz usta Bate Stojkovića, da se jednom mora postati čovek…

Poznato?

Ova neponovljiva serija iz 1975. u režiji Srđana Karanoviča po zajedničkom scenariju s Rajkom Grlićem, postala je kultna za generacije i generacije.  

Priča jednu ličnu istoriju odrastanja, kroz vizuru gradske porodice srednje klase u okvirima i mogućnostima tadašnje zemlje koja je zaista bila deo sveta.

Nisu to samo problemi tipa- kako i da li bacati čežnju, imaš ili nemaš farmerke kao dokaz nonšalantne elegancije, da li svinja zna šta je dinja tj kada je Marina primetila da se led otopio..

Tu se usput priseća i na davno zaboravljene pojava kao što je čika Zeleni – čuvar parka, žene koje su prodavale sir po kućama, teget uniforme u školi i knjige vezane kaišem, čuvene cipele s patka kljunom i da su komšije bile bliže od rodbine.

Sve to uz večite dileme neprihvaćenosti, prve ljubavi, besparice i trajnog kašnjenja za trendovima

Čitav život u deset epizoda, odgledati znači odživeti, jednostavno.

 

 

Priče iz  radionice, Životina filozofija kroz auspuh i leteće prasice

Redak fenomen, kada se život u svojim običnim pričama prelije u bravuroznu seriju, ko da tu i nema neke bitne razlike.

Ali to je ona, teška za  prepričati, atmosfera dogodovština najrazličitijih ljudi u automehaničarskoj radionici u kojoj se podjednako stručno popravljaju i duše i automobili.

Majstor je takav, lako otkriva kvar, brzo neposredno pristupa, naplaćuje potpuno odokativno, nekad u dosetkama, slikama, novcu, zavisi čime mušterija raspolaže trenutno. Jedino što je sigurno, vratiće se taj.

Serija je prikazana 1982. snimana po stvarnom liku majstora Dragiše Krunića koji je i koscenarista uz Zdravka Šotru, autora scenarija, režije.

 

Mehaničar, pesnik, satirista i duborezac, čovek retkog senzibiliteta, Dragiša je popravljajući automobile plenio duhom, inspirisao i umetnike tadašnjeg Beograda.

 

Ne ostavljaja ravnodušnim ni čuvenog reditelja. Krunić je pričao, Šotra je pisao i nastala je ova serija u kojoj su briljirali bardovi poput Zorana Radmilovića, Mire Banjac, Steve Žigona, Bate Živojinovića, Milene Dravić i sijaset drugih tada mladih, danas prekaljenih glumaca.

Uz priče o prijateljstvu i onome što prijatelj nije, razlici izmedju poslovanja i rada iz ljubavi i ubedjenja, muškim izazovima i ženskim iluzijama, gledali smo neponovljivu poetiku života kroz poneki apsurd i mnoštvo dosetki.

Vruć vetar, nizak pritisak velikih snova

Antiheroj, lenština, sanjalica, nedorastao bilo kom izazovu koji ne polazi iz srca, Borivoje Šurdilovic Šurda se mora voleti.

 

 

– Nisam ja za rabotu, ja sam više za Grčku! –  pa vi recite da nije u pravu.

Jedan ko i hiljade drugih a sav naopak, u potrazi za srećom, po sistemu leba bez motike.

Savršentvo s mnogo mana, vrlo lošeg krvnog pritiska koji se sruči kao i raspoloženje, čim ga neko iznervira. Da se prilegne, kafa gorča i malo mira.

Posle će se naći već – rešenje, uhlebljenje, krov nad glavom, žena iz snova, porodica, blagostanje i priznanje.

Vruć vetar priča nam životnu epopeju smotoklete koji traži svoj put, od berberske radnje do gastrabajterskog fijaska, preko kopanja bunara, vožnje taksija, birokratskog rmbanja i porodičnih nesnalaženja.

 

 

Uz mnogo krivina, Ljubiša Samardžić nas vodi Šurdinim putem ka zvezdama, gde po potrebi smetaju i pomažu njegov ujak Firga iliti Miodrag Petrović Čkalja, poznanik, prijatelj, kum i muljator Slobodan Mihajlović „za prijatelje Bob,“ lik Bore Todorovića, baba- Radmila Savićević čuvar porodičnog ognjišta i prelepa Vesna Čipčić kao Šurdina žena.

Ne zna se ko je bio vrcaviji, u sjajnom scenariju Siniše Pavića, koji je u samo deset epizoda, davne 1980. osvojio celu nekadašnju Jugoslaviju.

Reprize nikad nisu dosadile sve do danas, a serija je proglašena za jednu od najboljih širom zemalja istočnog bloka.

Iako Šurda plastično objasni da hepi end ne postoji u životu, nikada nećemo prestati da njegov gledamo, makar u seriji.

Sivi dom, istina isečena srčom do koske

Sivi dom se ne gleda na prazan želudac ali jeste za svakoga.

Bez neke lažne patetike, moralisanja, učenja na tuđjim greškama, ovo je serija bunta.

Najjačeg, poetičnog, kroz priče onih koji ne znaju šta znači imati sreće, samo šansu da te ne uhvate, i to retko.

Đavo će već doći po svoje, opet i uvek, bilo kad te majka napusti, otac proda policiji, očuh masakrira, dok kradeš, biješ se, lažeš, ubijaš, šta god – samo da preživiš. 

I onda će te u Domu, rehabilitovati da ne smetaš društvu koje te je odbacilo, koje će te uvek saplitati, davati lažne šanse, obeležiti da nevaljaš.

Šilja je to znao, i krenuo u epopeju osvajanja pravičnog života, jer mu je inače jedino ostajalo da jednog dana legne na bombu kao Haura.

-Neću, neću … čitav život mrzim! – urliknuo je razjarenom Crnom koji ga batinama pokušava da vrati sebi, mračnoj strani koja mu daje krila dok trči po vozu u pokretu. Nije se dao..

Serija o vaspitno popravnom domu za maloletnike iz 1986. u režiji Darka Bajića po scenariju Gordana Mihića.

U 12 epizoda dobijamo portrete života kakve nije lako zamisliti.

Ono što je maestralno je, što svaka epizoda nosi pored sudbinskog pečata šticenika koga upoznajemo, uvek i jednu posebnu poetiku.

Nešto više od pukog moralisanja koje se lako ismeva – nešto moćno u urlicima Crnog u onom begu kolima od policije, oslobadađajuće u prvom jutru koje Šilji sviće na pravoj strani života, mračno i iskonski pravično dok krvare svi zajedno isečeni prozorskim staklom, nezaboravno u škripi i pesmi kojim se Šilja ispraća iz Doma.

Ova serija ne drži lekcije, ona prosto pleni.

 

Otvorena vrata – ” jer ne podnosim taj lažni, ničim izazvani i potpuno nemotivisani optimizam”

 

Ovo je serija zapravo otvorena prema svima, jedino što traži određeno angažovanje.

To je humor apsurda, izbrušen do perfekcije, opet tako živ i svakodnevni. Promišljen, tačno udara, spektakularno se igra rečima, vešto izvrće svakodnevicu jedne sasvim neobične gradske porodice u duhovnom, kulturnom i skoro svakom drugom smislu.  Ovo je bilo retko sigurno mesto za beg i kritiku stvarnosti 1994.

Katarina Anđelić, postmodernista, humanista, vajar, bivša žena i tako dalje i tako dalje, u svojoj histerično onostranoj prirodi vrlo tačno pravi rezove tadašnje nesvarljive svakodnevice njene porodice –

 

– Ovakvo poniženje ne bih doživela ni u ministarstvu za kulturu!

 

– Tanka je linija između hladnih zidova Alkatraza i topline porodičnog doma

– Stvarno Milice, kakva si to postala? Pretiš drogom, psuješ, seješ smrt. Kao da si dete radikala!

Ono što nikada nećete naći su pragmatizam, podrctavanje praktičnih normi preživljavanja naravno,  bez ismevanja istog.

Ovde se na najbezazleniji način igra. Slavi se 1. Maj s jelkom, priprema za lov na divlje životinje Afrike po stanu, prenosi iz skupštine se gledaju umesto školskog programa, organizuje sahrana žive Cakane, piše žitije Ankino po estradnom šablonu. Sve može jer gde piše da ne može?

Serija je išla u dva navrata, 1994. i 1995. prva dva serijala, da bi usledili 2013.i 2014. treći i četvrti. Retko dobra produkcija Monte royal picturesa, uz nezaboravne skulpture Mrđana Bajića i neponovljivu scenografiju.

Mnoštvo scenarista je radilo ali mogu se izdvojiti Biljana Srbljanović i Miloš Radović koji je režirao dobar broj epizoda uz Gorana Markovića, Bobana Skerlića, Radivoja Andrića i sijaset drugih. Serija ima i prvu 3D špicu kod nas.

Možda deluje da nije za vas ali samo otvoreno zakoračite u svet iza ogledala kupatila, gde vas čekaju ovi neverovatni likovi.

Muzika je ono što svaku od ovih serija podcrtava, često daje jasnu asocijaciju a neretko ima i svoj život. Bilo da su to špice, kultne pesme, muzika koja pokriva neke nezaboravne scene. Na prve taktove zagolica sećanje.

Šta ostaje za kraj? Pa odgledajte opet, podsetite se, ima i onih kojima je prvi put. Domaća serija nije marketinški proizvod, šund koji se podmeće kao jedini izbor. Domaća serija je umetnička i kulturna vrednost koja je podizala naraštaje.