Izgubljeni pastoral

Drveni sto potamneo od senki, prašine s dlanova i kiše. Oseća se na ušuškanu toplu sigurnost. Sebičnu, samozadovoljnu i nevinu. Taj drveni sto je recimo okrugao, ispod kakvog plećatog hrasta ili oraha. Isturen po sredini seoskog dvorišta ili pred kućom, čuva tajne pokolenja porodice koja ga istesa.

Sva slavlja, svadbe, zdravice, krštenja, počinjale bi baš tu dok su se vlažni polumeseci čašica presijavali po drvenoj površini. Tu ih razdire očaj i tuga  kada bi ko preminuo i upraznio mesto.

Ili u tudjini, za šarenom masnjikavom mušemom novopridošli student upadljivog naglaska, pokušava da u mislima jasno ocrta ožiljak na desnom ćošku “dedinog  astala“. Pod jagodicama još oseća neravnine te pukotine možda i jače nego svu hladnoću i omrazu nove sredine.

Običan sto, različit od svih ostalih tek po nešto otisaka duša koje nosi kao znak raspoznavanja tačnijeg od svih nukleinskih kiselina zamršenih u spletove mešovitog mutnog porekla.

On nikada neće satrunuti, ostaće balsamovan takoreći zanavek sačuvan kroz sentimentalnost, nostalgiju, poneku fantastičnu priču. Vezan za nade i radosti što su se rojile ispod širokih krošnji zajedno sa prvom mekom pomrčinom.

Neću ga zaboraviti ni ja, iako meni nikada nije sa te sofre zamirisala kvrgava septembarska dunja. U mrkim porama što su decenijama upijale prepečenicu, izvorsku vodu i oporu suzu nema mojih senki. I neka druga čeljad su možda i mogla tu naći svoje praiskonsko odredište čak i spas.

Ja, samo svratište, konak, imaginarno usputno boravište koje svoju prijatnost i egzotiku u mnogome duguje nenaviknutosti, umoru i trenutnim impresijama gosta-namernika.

Meni je ovaj pejzaž darovan, bez čežnje i kajanja. Bez gorčine zaboravljenog zvuka frula i žubora potoka koji danas nisu ni odjek u duši. Izmaglice tih brda što nadkriljuju jedan plesnivi sto obrastao u mahovinu kao u bradu, zaborav i starost, nisu moje prve nikad prežaljene slike zavičaja.

Zato molim promisao da vrati uspomene i patnje pravom sopstveniku. Neko bi mogao i umreti, uskraćen za svoja sećanja. 

A ja? Ja sam zahvalna. Do neba.

2 comments

Оставите одговор на Jasna Drenovac Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s