Vinča je negde daleko. Na Dunavu. Nikad nisam bila. Neko arheološko nalazište. Samo da nisu temelji, urušeni svodovi i tlocrti, to ništa ne mogu da zamislim. Kartagina mi je tako ostala sprženo sećanje ruševine, koje mi se urušilo u sparno tunižansko jutro.

Penje se strmim drvenim stepenicama do nalazišta. Vetar nosi miris reke dok ne dođete do zelene zaravni s niskim voćem, mekom travom, natkrivenim drvenim stolovima, sklepanih dvorišnih česmi.

Već mi se dopada, šarmantno je. Aćim se čim pre posvađao s lokalnim rundovom, ovaj ga ne zarezuje. Deca piju vodu, kažu, izvorska je, drugačija.

Kakav pogled! Dunav lenjo i moćno protiče dok se smucamo po voćnjaku, dvorištu, obilazimo obronke nalazišta.

Već smo se odomaćili, dugih 11 km od Beograda dovde nas je umorilo.

Male zapuštene drvene barake pričaju priču. Sve ovde bi da zausti. Kustosa još nema, ne smeta. Svako je našao udobno mesto ili zanimaciju. Mi smo grupa koja se ne poznaje, Charlie je kriv što smo se okupili. Njegovi klinci što slikaju i prijatelji raznih talenata su došli na izlet. Ćaskamo stidljivo i pomalo zbunjeno.

Utom stiže i Lepi! Naš domaćin Dragan Janković Lepi, arheolog, kustos, dobri duh Vinče. Ovo je zapravo njegova priča i Vinča.

Primitivno je neznanje!

“Ljudi  kamenog doba nisu bili primitivni divljaci u krznima, bilo im je hladno u ledenom dobu, zato su živeli u pećinama. Vinčanci su pre 5,500 godina bili visoko razvijena civilizacija, koja je živela u kućama sa pećima, bez ognjišta i dima.

Dobrodošli u Vinču!”

Ovde je i Aćim počeo da ga sluša. Onda smo već sigurno zakoračili u neolit, u društvo genijalnih preduzimljivih poljoprivrednika u bezklasnom poretku.

Ljudi koji su prvi i odmah napravili savršenu kuću, koristeći malter od zemlje, vode i pleve. Onaj  isti materijal što se za skupe pare ugrađuje u moderne ekološke građevine danas.

Vinčanci su izumitelji, zanatlije koji su odveli civilizaciju korak napred, prosto rešivši problem košenja trave.

Genijalni trgovci koji su prenosili znanje i vesti nikad ne strahujući od pljačke. Ljudi budućnosti koji su u mlađem kameneom dobu uvideli svu blagodet jednakosti, uređenja u kome svako živi od svog rada. Gde se lideri izdvajaju znanjem i sposobnošću, bez  ikakve lične koristi i preimućstava.

Verovali ili ne, ovo su činjenice

-E sad ga pretera!- u neverici smo.

Nije samo to, oni su živeli 2000g bez ratova, prvi su razvili trgovinu što je rezultovalo pojavom gradova, imali vrlo razvijenu komunikaciju sa svim susedima, bili začetnici metalurgije.

Nije više teško poverovati, jer g.Lepi govori činjenice.

Ne lepe bezvremene bajke, utopije koje se danas sanjaju, fraze koje moderni gurui guraju po socijalnim mrežama i knjigama samopomoći.

Arheologija je egzaktna nauka, bazira se na činjenicama, dokazima. Ako ona kaže da je ovakvo društvo postojalo, sa ništa boljim od nas, još tad… ima nade.

Jednom je bilo, znaći moguće je. Živeti u blagostanju, poštenim teškim radom, u zajednici graditi društvo koje je u balansu, kako sa sobom tako i sa okolinom. Poštovati prirodu i opstajati sa saznanjem da se od drugih branimo instinktima a samo visokom svešću štitimo druge od sebe.

Prirodu u ravnoteži samo mi remetimo. Ako su ptice saveznici, zašto bi ih jeli?

Ne treba sve da vam bude jasno. Neću sad da vam prepričam i razlučim. Ako sam nešto naučila tada, to je da se znanje prenosi usmeno. Živa reč, usmeno znanje, bilo je uslov ravnopravnosti i ključ napretka svakog od njih. Nije koštalo ništa, nije bilo uslovljeno načinom na koji se prenosi. Nije vam bilo potrebno ni pismo, ni knjiga,  ni diploma ni školarina. Čak ni WI FI, site ili profil. Trebalo je samo da slušate, prihvatate i primenjujete.  Zato ćete morati da  odete da čujete, drugačije ne radi.

Živa reč, reketi, lopte i roštiljanje

Mi, kako smo izašli iz muzeja, kao da smo se polako srodili i pomešali s vinčanskim senima. Pravio se roštilj, neko je seckao za salatu, neko je tražio po fiokama nepoznate kuhinje i nalazio escajg i tanjire, postavljao stolove za novopridošle. Nismo se zvanično upoznavali, nekako kroz šalu i uposlenost  je to išlo spontano.

Lopte su letele između klinaca koji se bosi jure. Momci i devojke su posedali po travi i odmah se čula gitara. Za sve i svakog je bilo mesta, bez mnogo pitanja i uplitanja, u čistoj razmeni dobre volje.

Ne znam da li je na tom parčetu arheološke torte od 10m naslaga hiljadugodišnjeg vremena još uvek ostalo dovoljno tragova koji uveravaju da je tako malo potrebno da imamo sve. Možda u ostacima civilizacije koja je veličala rađanje i klanjala se Velikoj majci, nađemo odgovore koje su se izgubili pred sitnim pohlepama i velikim promašajima nejednakosti.

 

 

Vinča je i nešto naše i nešto mnogo veće od nas. Ono što nam je dato, ostavljeno i zaveštano kao nasleđe i za mnoge generacije posle nas. To je istinita priča koju možemo nastaviti do srećnog kraja!

Za početak, čujte Lepog!

Photo credits: Mapio.net, Panacomp.net