Psujem ili 10 razloga zašto je psovanje OK

Od malena učili me da se lepo i pristojno ponašam. Decu, da mi prepoznaju po primernom vaspitanju i vrlinama roditelja i šire porodice. Svakako, svoje najmlađe čuvam od svih nepodopština ovog sveta, učim ih da se snalaze logikom, znanjem, saosećanjem.
Ružne reči ne nikako! Nemamo čak ni bezobraznog dedu, da provuče, nauči unuče, vica radi, neku „idi u …peršun“.

Moji klinci ni kao mališani nisu papagajski ponavljali psovke, bez ikakvog uvida šta su izgovorili, dok se mi okolo kliberimo.

Kako rastu, psovanje im se ne brani!

Da, nije lapsus ni greška. Smeju!

Ali, ali -evo majka u meni ipak vrišti- poražavajuće je čuti, iz dečijih usta, naše vulgarne uzrečice koje im srastu kao loše genetsko nasleđe.

Meru, mesto i dozu moraju u gram da znaju tačno, jer psovanje je za njih doza realnosti kojom ih vakcinišem protiv… pa izmišljenog!

Svih jednoroga, duga, princeza i prinčeva, roze tila i šljokica, meda, zeka, roda, kutija za užinu, igraonica, čika, teta, hvalalepo, molimlepo, nećuhvala, – i svih ostalih divnih bajkovitih produkata primernog vaspitanja, kojima odavno vladaju… i koji su deo vremena i prostora u kome žive, pa u tragovima…

Ti isti bontoni, mogu glave da ih koštaju samo kad.. dosta je recimo da uđu u GSP, ne mora dalje… I prostakluk je škola koju moraju da prođu, okreni obrni. Možda da klince ostavimo i u sirovoj realnosti, ne gine im a da ne stradaju ni oni…

Dakle, psovanje je ružno. I loše. I nekorisno?

A možda i nije?
Postoje itekako dobri razlozi da se psuje.

Zašto je psovanje, u odrasloj dobi i pravoj meri, svesno i namerno korišćeno- zdravo i korisno?

Pa, po spisku…

  • Opsuj makar u sebi, kad si besan, tako se oslobađaš stresa!
  • Psovka je način da se izboriš sa svojom emocionalnom boli i strahom.
  • Psovanje zahteva inteligenciju- pa tolike sočne psovke nisu nastale slučajno! Jezgrovito, namerno i dovitljivo su sročene da u par reči dočaraju čitav karakter, situaciju ili prirodu odnosa.
  • Psovanjem se na tačan, sažet način suštinski objasni, opet mera i pravi trenutak su tu presudni, da efekat ne bi bio upravo suprotan.
  • Uzgrednim psovanjem se nekad lakše probija led neprijatnosti i snebivanja, pogotovu kada se nalazi u nepoznatom, dakle stresnom okruženju. Ne mislim da tako možete olako objasniti zaplet svadje u redu u Maxiju na porodičnom ručku ali svakako možete opsovati, ako ste među majstorima, vršnjacima na koncertu, utakmici, u saobraćajnoj gužvi. Tako se povezujemo s ljudima iz okruženja, delujemo iskrenije i prirodnije.
  • Ljudi koji teško izražavaju emocije ili imaju neku vrstu socijalne anksioznosti, često ne psuju. Strogo lepo ponašanje je vrhunski izveštačeno. Svima je lakše da se tu i tamo opustite, nego da se snebivate po bontonu, beskrajno…
  • Oni koji su totalni čistunci, su prosto dosadni a pre svega usiljeni, napadni i deluju neiskreno i nadmeno. Po neka mala psovka, olakšala bi i njima i nama psovačima.
  • Naš jezik je prebogat najmonstruoznijim psovkama ali ima i vrlo duhovitih i dovitljivih. Zašto to odbacivati?
  • Psovanje je vrsta zabranjenog voća, upravo zato što je kršenje norme, predstavlja vid verbalne slobode. Oslobađajte se!
  • Psovanje je deo slenga jedne generacije, podneblja, gradova. Hteli vi to ili ne i po ovome vas prepoznaju.

Psovanje je deo života. Ne mora da bude samo nešto ružno ali nekad baš i jeste, i to na mestu.

Miša mu ljubim, neka je!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s