Nije bila planirana. Samo se iznenada pojavila kao problem koji je morao da se reši. U pola noći, u nevreme. Ptica koju nisu hteli, koja je odbačena. Donesena u kavezu za hrčke. Jedva da se čula. Beba tigrica, svetloplava, posivela od straha i nemoći. Trebalo je prođe par dana da počne da diše mirnije, da ne prhne udarajući u rešetke, kad god bi joj se približili.

Gradila je poverenje. Nije bila jedina ptica u kući. Njen kavez je stajao do kaveza para rozenkolisa . Polako se navikavala i na to društvo, posredno je postajala deo porodice. Ali te druge ptice, tretirali su je kao uljeza. Mužjak, kada su bili pušteni, terao ju je i pretio. Ženka je prilazila, mada nije pokazivala interesovanje. Par je bio preokupiran sobom.Tigrica se retko i čula. Tek kad bi par počeo da glasno krešti i ona je puštala glasa ali stidljivo i tiho. Da ne odskače.. Kada su svi bili puštani da lete, nije dugo izlazila iz kaveza… Kao da nisu sve ptice rođene da budu slobodne, jer im rešetke srastu s duhom toliko da ne vide otvorena vratanca.
Nije ni znala šta će, kad je slobodna.. Prhnula bi unezvereno, do prvog oslonca, udarala u prozore. Vodila se papagajima kojima je prostor bio već poznat. A oni je i nisu hteli.Kao da ih je gledala željno i u čudu..
Da li je njima lepše u dvoje? Kako to izgleda deliti, pripadati, vezati se?

Nekada se dobije i sve što se poželeti može, sve što sreću čini.. pa opet to toplo gnezdo, satkano s ljubavlju i pažnjom polako postaje čelična vilica koja grize i žvaće… Ne mnogo, tek deo po deo duše kida, mrvicu ovde, trun u oku tamo, kamadić tek…
Ništa strašno, to je tako…
Udobnost i toplina…

U tim zamasima sreće, promakne kroz rešetke svakodnevice poneki bivši zanos…Kako ono beše?
Drska mladost što se prepire glasno ulicom i zagrcnjava od smešnih upadica?
Stara majica na dnu ormana, što je oblačila za lunjanje gradom, onako, na golo..
Doručak u parkiću iza ćoška, prazan vruć burek s nogu..
Flašice jupija i crno vino iz balona, u velikim, debelim čašama- zalazak sunca s Visa…
Iskrzan satenski abažur s resama boje starog zlata iz bakinog salona…

Miris vlažnog sparnog betona posle letnjeg pljuska, u haustoru, gde niko neće videti sem njega- kako joj se kosa zalepila za lice dok je ljubi..

Neki davno prošli život, neka druga ptica, sasvim drugačiji let..
Isti kraj, taj kavez. Što nenadano je i otvoren…Ali šta sad? Ta otvorena vratanca, nisu bila u planu… Taj par prekoputa, možda i nije ideal. Ovaj nesiguran let, kuda vodi?



Možda, sve zajedno, nekud gde se baš i treba stići, uz zanose i uzlete, uz padove i tresak. Iz sve snage u staklo..
Uz neke nove ptice.. ljubavi ili prave i izmišljene drugare… Osude, suze, kljucanje i kidanje perja do živih rana… Koje zarastu.

Šarene ptice možda mogu i same da biraju svoje kaveze i svoje slobode.
Da im se otvaraju vratanca, neka nova neba. Makar dok druge ptice lete neke svoje letove… Život je lep! I samo moj!