Black dog je izraz kojim se metaforično označava depresija. Najčešće se vezuje za Vinstona Čerčila, koji  opisuje svoje stanje u kome se crni pas melanholije, negativnih misli, apatije, ugnjezdi u njegovo krilo, prati ga u stopu i proganja.

Sa ovim se borio celog života iako je imao presudnu ulogu u okončanju II svetskog rata.

 

Depresija je bolest sa kojom se bore milioni danas

 

Ona je takođe i stanje svesti i duha koga se svi stide.

Ja jesam. 

U doba progresa, ličnog razvoja, visokih ciljeva, promocije zdravog života i socijalnih veština, kako opravdati potpuno nemogućnost da se pokrenem?

 

Ovo je bolest, što se mora podvlačiti i ponavljati. I to prvo sebi! 

Nije lenjost, karakterna osobina, loša navika i prolazno stanje.

Ovo je poremećaj koji napada najvitalnije delove mog bića – smisao i nadu!

Najčešće počinje kao lagana apatija i nedostatak snage.  Umor koji se povezuje s tekućim obavezama, nagomilanim poslom, promenom sezone ili vremena.

Vrlo često, onda sve više i više sebi dajem oduška- odmaram, leškarim, dremam, gledam serije. Počinje da se odlažu manje radosti i sve veći otpor i inercija se osećaju pri svakom naporu.

“Nije važno, danas ne moram da operem kosu, prošetaću drugi put, javiću se, videćemo se već…” – prolazi skoro neprimetno.

Umor, stres, prezasićenost, kome se to još ne dešava?

Ali sve češće, crne misli potkopavaju svaku progresivnu ideju, oduzimaju utemeljenost i smisao da će bilo koji napor doneti boljitak. Entuzijazam odmah izvetri a senka samokritičnosti, osuda, sumnji, ubija svaki atom samopouzdanja i sposobnosti.

 

Osoba koja pati od depresije ne mora biti potpuno apatična

Ipak, nastavljam da obavljam svoje dnevne obaveze. Deca, kućna zaduženja, posao, dnevne rutine.  Ali sve ovo se obavlja uz nadljudske snage i uglavnom na autopilotu naučenih šablona ponašanja. Iz straha da se stanje ne primeti, nekad sam čak preterano angažovana i preokupirana čime god.  Insistiram na detaljima, finesama, prilično opterećeno. Perfekcionizam koji ne crpi zadovoljstvo iz postignutog, niti daje svrsishodno priznanje, već ukida bilo kakvu mogućnost na grešku. Tako se lako, sitna razočarenja pretvaraju u velike dokaze bezvrednosti.  

Dolazi do poremećaja sna, gubljenja ili dobijanja apetita.  Koncentracija značajno opada, teško čitam, slušam muziku, ili učim.

Manji zdravstveni poremećaji poput glavobolja, gastritisa, čestih virusnih infekcija se učestalo javljaju. Imuni sistem jako opada i više ne vladam ni svojim telesnim stanjem. Fizički i opipljivo, svakodnevno mi telo dokazuje i pokazuje slabost.

Česti su žučni izlivi besa i rasprave sa najbližima, zbog nemogućnosti da  bol i patnju koju osećam izrazim na pravi način. Pritisnuta, potpuno iznurena stalnim naporom da ikako funkcionišem a uz to se i što bolje prikrijem, gubim saosećajnost ili je preterano ispoljavam, sukcesivno.

Najvoljeniji nemaju mogućnost da priđu, otvoreno i iskreno. Uvek su odbijeni ili ubeđovani da mi pomoć ne treba.

Crni pas postaje moje jedino društvo i krug se sve više zatvara. Nikad još nisam dotle došla, ali depresija u poodmaklim stadijumima nosi suicidne misli. Za mene, u najtežim trenucima, kraj deluje kao komfornije rešenje, kome nije vreme i o kome ja, na svu sreću, ne odlučujem.

Najpotrebnija je razumevanje i podrška!

Ono što je neophodno osobi koja se bori s depresijom, pa dođavola i meni- je podrška, uprkos svemu. Stručna pomoć je neophodna. Uz  terapeuta, polako će se isplivati, opet, uz veliki trud.

Fizička aktivnost, otvoreno priznavanje problema s kojim se borim pred najbližima, pronalaženje metoda relaksacije i svakodnevne male pobede koje potvrđuju ličnu vrednost, su način da se crni pas udalji. Druženje s ljudima i disciplina koja ne dozvoljava zapadanje u inerciju svakako pomaže.

Poslednje ali najvažnije meni, je bilo nalaženje lične svrhe, strasti, talenta, dara, kako god…  Ono , što sam negde usput zaboravila, a za šta, eto mislim da sam data.. S obzirom da ovo i čitate igrom slučaja, jasno vam je, ja pišem. Pa sad, mene drži, drž’ te se i vi!

Ipak, crni pas ostaje moj najbliži pratilac, sasvim sigurno do kraja života.

Možda ne mogu da ga se rešim, ali svakako mogu da ga pripitomim. Sada kada se trudim da ga zavolim i naučim da ne izlazi iz zone podnošljivog, relativno je bezbedno. Koliko god me uzimao, on je suštinski deo mene sama, koji uprkos svemu ne mogu i neću da odbacim.

Na kraju krajeva, nije ni njemu lako sa mnom!