Leta su magična. Nose tu neku lakoću postojanja, bistro plavetnilo neba, duge dane, prijatne večeri, tanke bretele i bosa stopala. Sladoled se topi i usijani asfalt grada tera na obale reka, daleka mora, plaže nekih peščanih rajeva. Sve je u znaku te raskalašne strasti. Lubenica kojima puca kora i lepljiv sladak sok curi  niz ruku, dok se zubima zariva u ledeno srce, srce ovog leta. Slan, oštar vonj znoja, obliva nas na besno užarenom suncu, koje ne prašta i nije ga briga. Vreme mu je.. U vazduha grada koji se ispraznio titra sloboda, bistrina nekog novog horizonta, koja se tek sad vidi, iako je oduvek tu. A nestaće, sa prvim danima septembra.

Leta su mi nekad i mučna. Šta sa svim tim mogućnostima, lepotama, miražima i užarenošću želja. Sve se se sad može, i hoće i proći će.. A možda mi se i neće i ne sećam se šta sam to sve želele kad dani budu lepši i duži. Nekad bi i samo da stanem i dišem. I gledam kako je eto, leto. Da sam tu. Sad i nikad više. Dragoceno je.

Zato ume da me zbuni, i savlada. Da mi izmiče… Da ne mogu.. I teško mi je da se setim.. A tako jarko želim tu razigranost, tu svilenkastu lakoću što se u svim bojama zaleprša na letnjem povetarcu. Tu kičastu preslađenu oranžadu, što znam da mi žeđ utoliti neće a pije mi se. Letnji pljusak do gole kože što naježi i prija. Bosonogost.

Moram da pustim. Da ostavim neslano, makar ne bilo po mom ukusu. Da sačekam, možda da svi dodju i prođu, pa da vidim da li će da se desi. Da ostavim da komarci zuje, možda i izgrizu.

Strpljenje nije moja omiljena haljina. Nerado je oblačim…

Ipak, radost može i da se prizove. Skoro da se ulovi. Onako, na kvarno, namami… Kažu, treba imati tri rezervne, lako dostupne radosti, uvek pri ruci. Nešto što se može odmah, s nogu.  Još od vajkada, imala sam svoje tri.

Vodu, kakvu god, u bilo kojoj količini i veličini.

Čehova, u svakoj pripoveci, priči, u svako doba na svakom mestu.

Ljuljašku- koliko god potonula, jednostavan let ljuljaškom u nebo, nosio je loše daleko a spuštao širok osmeh na moje usne.

A onda sam prestala, pa zaboravila. Ni jedno, ni dve, ni tri. Nijedna. Radovalo me je nešto drugo… Bez broja. Dok lagano nije prestalo a ja nisam ni znala..

Ovo leto je imalo drugačiji plan za mene. Malo mi je smaklo majicu sa ramena. I nateralo me da potrčim. Da visoko podignem pogled i procenim. Da zamahnem u pravom trenutku iz sve snage. Da dočekam. A nekad i da promašim. Da samo želim da nikad ne padne, već da leti, preko mreže, tačno do drugog reketa. Pre svega, da se setim, koliko volim da se igram! Da mi nije važan nijedan poen, nijedan aut, već samo taj divan jasan let, ta ravnoteža odmerenih a slučajnih udaraca kojima delim radost s onim s kim igram badminton! Jer smo uspeli da nam loptica leti, uprkos ravnoteži, povetarcu, kondiciji i tome što se neprestano smejemo.. Da se zaboravi i na dah što ponestaje, majice koje se lepe, hiljadu i jedan promašaj i traženje loptica u travi. Da se prisetimo, kako se badminton igra posle godina i godina, leta i leta, nekih odavno zaboravljenih ulica išpartanih kredom. Nekih mladosti, koje nisu prošle. Jer to kikotanje, povici, to je sad i tu. Neki stari klinci, neki novi drugari. Reketi, mreža, loptica za badminton. Šta za sreću više treba?

Te večeri, bogovi su bili pijani od letnje sreće pa su nam podarili toliko radosti, da je loptica za badminton padala od jednog do drugog novog drugarstva. Do meraka devojčice koja peva iz sveg srca, najhrabrijih očiju dečaka što crta nove svetove, večitog mladića u srcu šezdesetogodišnjaka, hrabrih mama koje spajaju daleke zemlje, ljude i svoju decu prostom ljubavlju!

U povratku, voz je od preteranih osećanja, stao na prvoj stanici. Nije mogao dalje. Oprostila sam mu. I ja sam bila očarana.. Jasnim zamahom, kroz zvezdano nebo, odleteh do prve autobuske  stanice kroz tu toplu noć. Loptica ne mora pasti… Badminton se igra gde god, samo kad vetrovi stanu. U Zemunu je bila bonaca!