Ta ulica je strma. Na početku okomita, pruža se odsečno.

Nastaje od dva isto tako kosa kraka ulica koje se sastaju tu, u njoj.

Pravo govoreći ovaj čvor liči na pileću grudnu kost, jadac.

Preko dana sasušeni tragovi reka urina šaraju dijagonalno po čelu trotoara. Obično se lepo vide sferični, bubrežasti oblici malih lokvi na početku tog sliva. Puni i obli kao i bešike koje su se tu naprečac, oslobađajuće praznile.

Iz tih negdašnjih jezeraca mokraće, kreće se u punoj liniji, koja se lagano sužava, tanji i na kraju iščili, u sitnoj prljavštini pločnika.

Noću pak, pod svetlom bandera od preko puta, ukazuju se, zacakle vlažni odrazi ljudskih fekalija, stidno i kratko.

Umnožavaju se zapanjujuće brzo i što posebno čudi sasvim neprimetno.

Kao što se uvek ćutke prekorače s gadjenjem, ove male, gnusne fleke.

Nužda čuda čini!

Ali ono što se pita je jasno:

Ko tu ustvari piša?