Hladan sumrak, martovsko veče. Žurim, obesno hrlim u grad, u ušima mi trešti muzika.
Pogled ugrabi autobus koji stiže iz daljine i u trku, trenu, pokušavam da ga obnevidelo stignem.
Odjednom, crveni obris, težak udarac, još jedan.
Ne, ne, ne sad…
Stravičan bol mi grči telo, uspevam samo da rukama savijem noge koje vise po asfaltu.
U komadu sam, nema krvi, pri sebi sam…
“Skupite mi molim vas vokmen i te pootpadale drvene dugmiće kaputa sa pločnika, dok stigne Hitna”.
Vokmen je ceo, ja nisam, u meni je mnogo šta popucalo.
Nije me bilo toliko strah, koliko mi je bilo krivo- nikada više ništa neće biti isto.
A ja sam htela, žurila na Dijalog u paklu … Za dlaku, slučajno ili namerno, nisam stigla tamo.
Tu predstavu ne odgledah.
Pre tačno 20g, udario me je tramvaj.
To je udes, ne nesreća. Ako je nečeg tu bilo, to je sreće.

Bez koraka stižem
Pored kreveta na ortopediji Urgentnog centra mi je prozor. Pamtim u gornjem levom uglu, gole grane, tako daleke, poput niti. Na njih sleću neke crne ptice. Lepo je to, ne brojim ih, samo posmatram kao ples, laganog vedrog ritma. Danima.
Ne vidim ulicu, ljude, ne čujem bat koraka po trotoarima. Ne mogu da sedim, ležeći posmatram korake posetilaca i osoblja po sobi. Deluju nestvarno. Tako lako, bez i svesti stići od kreveta do lavaboa, vrata. Bez bola, bez straha, strepnje. Tek pustiti telu, da ide gde je namerilo, s mirom.
Nemam uvid u taj daleki stvaran život, van bolničke realnosti. Ne zavidim na njemu, ne čeznem. Ja ustaljenim hodom rutine grabim kroz svaki dan oporavka. Makar ne micala iz kreveta.
Šest nedelja tog mirovanja potpuno me odvajaju od svega gde sam hrlila, nevoljnog koraka stizala, išla po navici. Spremale su me za neke druge puteve.
Tako se nađoh u Koviljači na oporavku. Sada na jednoj mojoj i dve drvene noge. Nesigurna sam na štakama. Bojim se, nemam snage, samo strepnje, sama sam. Ali nisam, tu su me našli drugari, neka velika srca, sa iskustvom rata, bola, gubitka. Sa pomalo smešnim hodom, jer su svoj dug platili sobom. Ali uvek se smeju, šegače, bodre.

“Kako ne mozeš? Čega se bojiš? Ih, štake, koliko sam ja na njima pretrčao!
Udario je tramvaj, e budale! Ajde, idemo, tu sam ja, samo polako, ne boj se!”

Mali princ ispred fontane koja ne radi
Na terasi Dalmacije, tog vrelog leta, uživamo u pogledu na fontanu koja ne radi i ne gledamo u more. Nismo na moru. To je oronula vila iz doba kralja, u kojoj malo polupani Boško i ja učimo da ponovo čitamo Malog princa. On sriče, jer mu je geler odneo deo tvrde bosanske glave a ja mu ne dam da zabušava, jer svako mora da zna da čita o lisici, pripitomljavanju, zmiji i ruži. Malo i da se otplače na kraju.
Početkom jeseni, opet sam na nogama. Svojim a novim, jer još dugo neću moći da koračam spontano. Više nikad bez makar senke bola. To nije važno, to je samo oštra granica ožiljka mog kretanja. Da jasno imam u vidu broj koraka koje trošim jer im je broj ograničen.
Ta konačnost svaki korak čini beskrajno vrednim. Jer će me neki dovesti do prvih koraka moje dece. Do njihovih zagrljaja. Drugi će me udaljiti od pogrešnih izbora, spasti bola koji nije moj. Neki dovesti do čudesnih mesta posutih čistim snom, koji ne moram da više sanjam nego da bodro po njima stupam. Do pravih ljudi, izmišljenih pa najboljih drugara, meke trave, moćnih planina, svete reke, vrelog sunca, beskrajnih stepenica ka širokim pogledima.

Koraci.. Tako prosto. Tako.. sve
Neke korake propustim. Ne mile mi se. Neću. Prepustim ih, propustim, odu u neki vetar odsutnosti.
Ali me brzo pojure, po ulicama grada, po trotoarima, prelazima, kroz usputne poglede, neke osmehe. Zastanu ispred oronulih dvorišta gde vire leje perunika i bokori hortenizija, što rastu ko kod kuće u bašti. Odatle je sve krenulo, moji prvi koraci, u starom dvorištu još starije zgrade.
Gde sam drala kolena, spasavala gliste i mazila mačke. Jurila se s bratom. Uopšte mi to vreme nije daleko, pa šta, tek par koraka unazad.
Ne štedim svoj hod. Do god nije hod u prazno. Dok stižem, vodi me, iznenadi.
Neka i svaki korak boleo, pekao, svrbeo za daljinom.

Danas, eto mogu da ih većinom i preskočim jer mi trebaju za drugi bolji dan.
Sačuvaću baš ove korake, kao omiljeni slatkiš zaboravljen na dnu džepa.
Ih, kako li ću im se radovati!!!

photo credit: #nedeljkosimanic
.