Tri priče o dobroti iz GSPa

“Beograde dobro jutro!”- se nije čulo od legendarnog Duška Radovića od 1983. 

Šta biste danas odgovorili? 

Da vam neko izistinski poželi takav početak dana? 

Koje crno dobro? Nisam iz Beograda? Jutro je već odavno, za one koji rade i porane?

Možda biste se i obradovali. Možda bi semafori trajali kraće, krkljanac u saobraćaju nekako i pregurao bez psovanja. Progutala knedla, ispod maske u prepunom autobusu.

Ali nije ni do jutra, bilo kog dela dana, nije reč čak ni o Radoviću, konkretno. 

Nego, šta to beše dobar početak, dobar osećaj? Kada si poslednji put bio dobro, kad si uradio nešto dobro?

Nepogrešivo se zna, kada dobrota ti grane. Kada si ganut ili ozaren. Kada se malo i postidiš a ponosan si, jer eto, baš tebi se desilo. I nije to nikad ni slučajno, ni bez tvog truda. To  je uzajaman dar. Zasluženo je, jer taj osećaj plemenitosti, to je trzaj ljudskosti.

A to je već čista potreba…

Letos, u punom autobusu, stiskam se na poslednjoj platformi, još samo taj ćošak do prozora je prazan, taman da se okrenem svima leđima, ni masku mi videti neće! 

Jedna punija vremešna gospođa, tiska se do mene. Ok, nije mi pravo ali šta je tu je. Stanica, bus se prazni. Gospođa mnogo ne odmiče, iako sad ima mesta. Čak me i zagleda, ne mrdajući.

Vrim u sebi! „Pa pobogu, sad imate mesta, odmaknite se, lični prostor, pandemija, distanca, kako vas nije sramota…“

I još svašta vrištim u sebi, besna!

“ Imate divne tetovaže, ja ih inače ne volim, znate. Ali vaše mi se baš dopadaju!”- reče, osmehnu se i siđe na sledećoj stanici.

Prvo me je bilo malo sramota, srećom, moje ružne reči nisu ni do maske stigle. A onda… onda mi je bilo toplo oko srca. Ne zbog komplimenta, nego zato što je neko video nešto lepo, u onome što mu nije blisko. 

Moj dubok naklon, Gospođo!

I bilo me je sramota zato što mi je uslovna reakcija  postalo da ili besno ćutim ili se brecam, pametujem, nadmudrujem.

Da ja nekom kažem i pokažem, neće on meni! 

Ali taj dan, nisam morala. Nije me boleo želudac od naknadne pameti. 

A i nije više bilo ni tako vruće, mogla sam nesmetano da se svima usput osmehujem.

Eh, ti usputni osmesi, tek tako, umesto pozdrava ili s njim. To sam nekada davno, na selu, susretala kao mala. Normalan topao doček, čak i  za potpunog stranca. 

Đi!

Isto mi se desilo i na sasvim drugom kontinentu, u Indiji. 

Tamo, osmesi sijaju na sve strane, za svakog. Tako počinje svaka komunikacija. 

A neretko se nastavlja sa Đi! Tako se obraćaju oni vama a i vi njima, kada želite da osmeh i dobru volju pretočite u reč, kada nekog oslovljavate. Zgodno!

Trebalo je tog dana da mu to kažem, pružajući mu karticu Busplusa! 

Da, on je bio pravi pravcati Đi, hiljadama kilometara daleko od slemova Delhija, prekoputa Ade Ciganlije…

Podrazumevano polukrcat autobus, kroz koji još uvek može da se prođe. Drndanje motora  popunjava trpeljivo ćutanje svih nas i oborene poglede. Odjednom, od prednjih vrata, provlači se žustro jedan čika, s naočarima, drži blokčić s olovkom u ruci i traži karte na pregled.

 Ali.. on nije kontrolor, iako se svi brecnemo i zbunjeno ga gledamo, dok nas preslišava i pokušava da prerasporedi po oslobođenim sedištima, bus se na stanici ispraznio. 

Čika je osoba sa Daunovim sindromom i on se igra! 

Vrlo ozbiljno, on pita imaš li kartu i čeka da mu je pokažeš!

Mnogi ga bledo gledaju.. Postaje neprijatno..

Iz gužve, začuje se glas-

“Izvini, hoćeš molim te, da mi otkucaš kartu?”

Čika se odmah okreće ka glasu i pruženoj ruci i ponosno otkucava mesečnu kartu, poslovično zahvaljuje i vraća. 

“Možeš i meni?”- devojka dovikuje, kopajući po cegeru.

“I meni!”- ne znam više ko kaže, jer i sama bunarim i tražim karticu. 

Kad podignem pogled, pola autobusa se smeška.. I igra! 

A čika sija od sreće i stidljivo kaže onoj devojci kojoj nalazi mesto da sedne-

” Dobra si ti mala!” 

Žuri da otkuca sve karte, ima puno posla.

Da, kakva divna bajka! Hajdemo sad nešto realno. Ko da ne znamo, šta je gradski prevoz, nije to Deda Mrazov autobus koji donosi poklone. I za njih moraš prvo da skupiš sve čepove i ugrabiš  na vreme svoj paketić! 

Hvala, dok ćutim

I tako, ja stežem pesnice u džepovima svog sebičluka, vraćam se iz vrtića, gde ostavih dete na putu ka poslu. Kasnim! Busa nema, dok sam ja odvezivala pertle, tražila patofne, projurio je. Sad ko zna,  kad će drugi! Na poslu moram da se pravdam, već me znoj obliva.. Prokleto vreme ni toplo ni hladno… Na ovoj stanici staju samo dva busa.. 

Usput, taman da skrenem ka stanici, vidim ženu srednjih godina, ide teško sa trokrakim štapom. Nestabilna je a požurila bi… Pogleda me i ušeprtlja se, to deluje još rizičnije..

“Izvinite, možete da me otpratite do stanice?”- pita sramežljivo.

Noge mi kreću, čujem kako kažem- “Naravno, samo polako.” Uzimam je pod ruku, i milimo do stanice. 

Moj sebičluk zvoca mi u glavi kako kasnim, neću stići, samo mi je još to trebalo… 

Nekako, sve ga slabije čujem, iako se osećam ko da bežim sa kontrolnog iz fizike.

“Puno vam hvala. Znate, ja se teško krećem a krenula sam na izložbu našeg udruženja, ja slikam. Jednom godišnje pravimo prodajnu izložbu, malo sam se zadržala, dok sam se spremala.. A sestra treba da me pokupi na stanici, grdiće me..”

Stižemo na stanicu, plava gospođa, mi zahvaljuje-„Jel vas ugnjavila? Hajde, zakasnićemo!“- brižno i strogo, preuzima sestru. 

Ostajem tu, u tišini. Više mi ništa ne viče u glavi, ne goni, ne optužuje, ne besni. Nema veze. Eto, zahvalna sam neizrecivo, na pažnji slikarke, koja je previla moje rane tog dana, čistom- dobrotom. 

Možda je sve ovo sitno, nebitno. Možda vam je sladunjavo. Možete, znate, više, bolje.

Nema superlativa od reči dobrota. 

Nećete pogrešiti ni preterati, koliko god je i SMS om poslali! Pošaljite i zbog sebe, ta vam dobrota treba!

Za Aniku, Minju, Lanu, Anđelu…

Krenite redom, recimo od A! Ako smo počeli sa Radovićem, možemo da završimo i sa Lepim Goshom, za sve te naše dobre početke.

A

A oni,

Oni ne traže ništa

Pa vama napisaću stih

Ne želim

A nemam ni prava

Da odustanem od njih

Humanost,

Taj apel na ljudstvo

U svetu posrnulom

Poruka,

Taj apel za lek

I nastavak jurenja za snom

Slike, tih mališana

Uporno širi se roj

3030 je adresa

A svako dete ima svoj broj

Ime

Vukašin, Anika, Lenka…

Ako je ime i bitno

Garancija,

Od njih niko je nema

Al pomoć treba im hitno

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s