Na prekomorskim putovanjima srednjevekovnih jedrenjaka, kada bi nastupilo doba kobne bonace, konji su prvi živi teret koga se trebalo rešiti. Moralo se.. 

Preko palube s njima! 

Živi  su bili bacani na debelu pučinu, dok bi posada jedrenjaka pokušavala da se ratosilja živine koja i tako ne bi opstala. 

Ljudi su morali da se spasu, makar grčevito veslajući ka kakvom-takvom vetru koji bi im udahnuo nadu. 

Konji su vrištali onim krupnim očima što ne umeju da plaču. Plivali bi koliko su mogli, pa se prepuštali strujama i nezasitim trbusima ribetina hladne krvi. 

Ipak, mornari u svom očaju opstanka imali su pravo da ne slušaju njištanje i ne grizu se zbog životinja. Ta žrtva u grlima stoke i nije nikakav usud, onaj što budi u sred noći i šteti želucu. 

Kao da bi ikada konjska nada bila jača od gorke morske soli.

***

On se jedva dočepa peska obale, koji mu i u dahu zastaje.

Ispucale usne drhtavo, u neverici, guše vapaj. Udovi se više ne miču, iako svim bićem, skuplja snagu da ustane.. 

Posle ko zna koliko  vremena, puzeći na sve četiri, vuče se iz plićaka gde se ljeskaju korice svete knjige, drška kofera, dečija loptica, mali ćilim, jedna izbledela pomorandža, muška patika..

Uspeva da dosegne tek tu ivicu morskog žala, obnevidelo padajući u nesvest.

Budi se naprečac, sunce se zariva čak i u stisnute kapke i spominje žeđ u suvom grlu. Ustaje i seda on, pušta da mu glava klone među ramena, laktove,  kolena…

***

Ona neće da otvari oči, čeka da zapišti alarm digitalnog sata crvenih brojki. Čeka u nadi, da možda, samo danas, ovaj dan neće početi. 

Samo jednom, da može, da se desi, da bude… da ne krene. Bonaca što staklenim mirom smrzne površinu mora i jedrima uzme vetar. 

Pištanje sata joj povlači ruke, noge, i bez misli ustaje iz kreveta, odlazi do kupatila, umiva se, oblači, skuplja kosu u konjski rep. Ne vidi nikog u ogledalu dok se šminka.

Pre dvadesetpet godina, na ovaj dan, skočila je iz kreveta, u grudima joj je vrilo od sreće i nestrpljenja. 

Za rođendan, dobiće ponija, pravog, živog! Pod prozorom, na travnjaku, kao čarolijom stvoren, stajaće mali šareni konj.

Jednim dodirom po ekranu, briše sve notifikacije sa telefona, zaključava stan i odlazi. Topot štikli odzvanja hodnikom zgrade.

Nikada nije dobila ponija.

***

„Taj konj je moj, rekao si!“- vrisne ocu u lice, dok mu se u grudima kida. 

„Nije čist, ne može da ostane, znaš to.“

„Moj je, ne dam ga, obećao si. Kakve veze ima da li je čist, neće se mešati s ostalima. Molim te, oče, inšalah odradiću ga. Gazdi je svejedno, neće biti na gubitku.“

„Nisam ti obećao dete, gazda ne da, da nečisti budu u njegovim štalama, znaš to. Prodaće ga u Damasku, sa ostalim mešancima. Nećeš mu ti govoriti šta da radi sa svojim konjima i kome da ih prodaje.“

Otac je bio smrknut, preplanula koža od sunca i vetra, kao da se još više smežurala na tom zboranom licu. Konji su bili sve što je živeo. Ovo razuzdano, razmaženo derle, ne razume, da se ne rađaju svi sa povlasticom da prežive. Ne moraš da znaš zašto, tvoje je da poštuješ, kao reč Prorokovu. Samo tako, nećeš se ogrešiti.

***

U kancelariji, ona letimično prelazi preko vesti tog dana. Naslovi krupnih slova, stravične najave, rat negde daleko, hiljade izbeglica, stradanja, najava migracija koje će poremetiti svet koji zna. 

Ništa. Pogled joj nigde ne zastaje.

Na sledećoj strani, neprijatno je žacnu oko srca. Priča o stradanju punokrvnih arapskih konja, u Siriji. Vekovima, ovde su gajena najplemenitija grla, preko 3000 ih je pobijeno u ratnim dešavanjima.

„Pa srećan mi rođendan!“-pomisli u sebi cinično. Kao da joj se neko zlurado iscerio u lice, smejući se njenoj davnašnjoj želji, male glupe devojčice.

***

Odveli su ždrepca, za par dana. Nije mogao to da gleda. Nije mogao ni da udahne kako treba, sve se u njemu steglo. 

Od kad ga je prvi put ugledao, onako slabo ždrebe, dugih nogu, drugačije od svih ostalih, priraslo mu je srcu. 

I jeste, otac je u pravu, od tog prvog trenutka, znao je da će ga izgubiti, videlo se nešto neodrživo u toj krhkosti. Svejedno, pustio je da ga voli i boli…

A nije prošlo mnogo, kao da je zla kob ždrepca, došla po život celog njihovog sela. Kao da se svetila i u  njihovoj krvi naplatila, što su ga odbacili nečistog. 

Selo je spaljeno, mnogo je pobijeno. Kome je bilo suđeno, kao njemu preživeo je. Ali to nije ličilo na sreću. To besomučno koprcanje, bežanje, provlačenje ispod crte, granica odakle će možda i biti života. Pravog života, van bodljikave žice. Van osude prljavog nečistog postojanja za koje si sam kriv, čim bežiš a ni kuću, ni zemlju nemaš. U neku tuđu dolaziš nepozvan.

 Ždrebac je imao sreće, prodat je gde spada. 

***

On uspeva da se na jedvite jade ukrca u poslednji gumeni čamac, koji treba da preveze dalje. Uvek je dalje, dokle, je misaona imenica na koju takvi kao on, nemaju pravo. Ali sada je delovalo da je nadomak.. 

Dok sve nije postalo samo konačni brodolom. Čamac je nestao u vriscima, metežu. Hladno more, mrak bez dana, dna. Nema mu kraja, ne zna se gde počinje voda a gde završava nebo, hoće li konačno presuditi . Ledeno, grčevito, očajničko beskrajno more.

Ruke, noge, glave, sve miče da ostane na površini, pri dahu… Dahu što izmiče i što će duh odneti. Gorka, slana voda ulazi, grize usne, ždrelo. Snaga kopni a kopna nikud.. 

Bačeni na pučini, nevoljnici, koji nikome ne trebaju, koji su teret.

***

Odlučila je da posle posla ode na onu obalu, skroz na kraju spruda, dokle mora da se otpešači kroz pesak i žbunje. Ne smeta joj, samo da ide, dalje, do mora, gde je sigurno bolje. Gde joj talasi neće ništa čestitati, gde može i da vrišti, gde vreme ne zalazi. 

Tada ga vidi..

U početku u neverici, na svega par metara, vidi nekog na pesku. Nesrećnik. Okrenut leđima, na boku, jedva da primećuje kako se ipak miče, diše. Slepljene kose, bosih nogu je, tela  izranjavljenog, očigledno bez svesti. 

I dalje sumnjajući da još živog stvora tu ima, polako mu se primiče. I pruža ruku, da bojažljivo dodirne tuđe rame. Toplo je to telo, živo.

On polako otvara oči, iznenađeno je gleda. Pridiže se jedva, seda.

Ćute. I dišu. Jer to nije lako, ako su ti do skoro morska voda i očaj parali ždrelo i  punili pluća.

U nekom momentu, pogledaju se direktno u oči, dugo i jako.

On opet vidi onu krhkost, što ju je jednom izgubio. Što nije bila za njega a samo je on hteo da je spase. 

Ona pušta da joj srce kasom krene ka nekom koga nikada nije dočekala. Nepoverljivo spremna da u trku ode što dalje.

I onda taj njihov pogled se diže i kreće u galop, u zagrljaj. Grčevit. Skok, preko palube. Ruke, usne, lica, misli, otkucaji srca, prekinuti uzdasi, sve to se sažima, u samo jedan.. taj zagrljaj. 

Zauvek, za samo tren, dve večnosti ili jedno praskozorje života koji je ostao.  

Žeđ, bol, strah i strepnja se čine daleko kao i nada u spas, koji brodolomnicima jedino ostaje. Ne, oni se sad ne boje i ne bore da opstanu. Oni se nalaze, ne očekujući i ne čekajući baš ništa. Sutra ne mora doći, i oni su slobodni.. Do god neko ne odluči da ih spase. 

I iz tog zagrljaja otrgne.

Do tad, oni mogu da u galopu konja tonu.. potpuno.. slobodni.

fotografije: Unsplash, Pinterest