Kučkari, to nije ružna reč!

Ja sam baš kao pas. Odgovorno tvrdim. Mašem repom, cunjam i lunjam, volim bez zadrške, do koske, porodica tj čopor je moje prirodno stanište. Verno pratim i branim one koje volim. Nije baš neka preporuka za život u XXI veku..

Ja sam kučkar, da pojasnim. Pas je društvo u kome se osećam potpuno prirodno i svoje. Ispunjeno. Mi smo više od simbioze, mi smo sinteza. Nikad nisam imala kućnog ljubimca. Nikada moj pas nije bio zamena za bilo šta u mom životu. Pas je pas.To je  istinski sadrug, deo porodice. Tako je kod nas bar. Moja deca vole da kažu da im je Aćim brat.

Ne ispravljam ih, to je vrlo ličan osećaj.

Dan počinje tako što Aćim stane pored kreveta između 6 i 7h  i uporno gleda u mom pravcu, nemo. Budim se ko po naređenju i on odskoči od sreće. Prati me do kupatila, požuruje u oblačenju, patike, jakna, povodac – Napolju smo!

Uvek idemo istim putem, psi su bića rutine i navike.

To nije jedini razlog, mi tražimo društvo! U starom kraju, na ćošku, čeka nas Žućka sa Milicom. Aćimova najbolja drugarica. Oduševljenje, zagrljaj, trčanje od sreće. Psi ne znaju da se malo obraduju, svaki susret je slavlje.

24623400_10156052348939446_988378898_o
I tako to krene …

Milici i meni osmeh nikad s lica ne prolazi, svejedno da li smo se sad našle na sabajle i još krmeljamo i zevamo. Nastavljamo za psima na Livadicu, to je zborno mesto. Tamo su Kosta i Stela, Žućkina sestra po svemu, Aćimova takođe najbolja drugarica. Kosta žuri na posao ali uvek se nađe vremena da ovo troje otrče još jedan krug. Mi proćaskamo, dišemo onaj svež jutarnji vazduh od kog se i zdravo smrzneš. A nekad i samo gledamo u pse. Jer to je dovoljno, sve što nam danas sledi, tad je na čekanju. Usput, najčešće nam se javi Mara s Tofijem, ona svog bigla odmah izvodi, pošto dođe iz treće smene. Maše iz daljine radosno, a nama se već pridružuje Miloš s Hektorom dobroćudnim džinom.

22007365_1917295594954064_2851280672984718138_n
Hektorom, dobroćudnim džinom od doge argentino…

I tako to krene… Leti je umelo da na Livadici predveče bude i preko dvadeset pasa. Sjajno smo se zabavljali jer pseća sreća je zarazna. Smejemo se, ćaskamo, družimo.

Niko ne izvodi psa neraspoložen, ozlojeđen. Ili ga to bar brzo prođe. Tajna je u tome što psi isijavaju empatiju i optimizam. To nije prosto tlapljenje. Probajte da kada ste nervozni, tužni, nezadovoljni rukom prođete kroz krzno svog psa. Zapravo, ako imate psa, to vam se spontano dešava. Nekako, bude lakše, bolje.

24463070_10156052353344446_1691017233_o
Hej mogu ja ovako do sutra… 

Pa čak i kada usput ulicom, neki pas vam zamaše repom, toplije je oko srca. Deca ovo odlično znaju, mala Tara je prohodala na Livadici, iako njena porodica nema psa. Prosto, želeli su da se druže s nama.

Često se dešavalo da kada se sretnem s komšijama kučkarima, bez Aćima me teško prepoznaju. Pas ti je zaštitni znak, inače si samo još jedan tamo, iz ulaza levo.

Uz ta naša pseta spontano su nastala prijateljstva, druženja, upoznavanja i kojekakva saznanja. Od Miloša Žućkinog, naučih svašta o istoriji Vizantije, filmu i muzici, Milica je vrstan fotograf, Kosta mnogo zna o psima i odličan je sportista.

Hej mogu ja ovako do sutra… Ali nadjite svoju ekipu kučkara!

Jednog letnjeg prepodneva, Aćim i ja smo otišli do grada i slučajno se našli u Pionirskom parku. Naravno, put nas je vodio do ekipe lokalnih kučkara, koji su sedeli na klupama, pijuckali kafu iz velikog termosa i pričali. Kako smo prišli, posle njuškanja, i poneki osmeh, fini gospodin s bradom upita me: – Jeste li za kafu?

Pomalo iznenađeno odgovorih : – Ali ja nisam odavde, usput smo svratili..

–  Kakve to veza ima, izvolite! – dodade uz širok osmeh..

24623571_10156052356699446_950820764_o
Širok osmeh..

To je to, svako ko maše repom dobrodošao je. U novom kraju, kada smo se preselili, opet su kučkari bili prvi koje smo upoznali. Nema tu neke veće filozofije, prosto se nanjušimo, pa spontano srećemo. Bez friends requestova, postova i tagova. Veliki, mali, rasni, mešanci, vlasnički ili lokalni, malci, štenci, matorci. Razdragani, bojažljivi, smerni, glasni, proždrljivi.. kakve veze ima… Uz dva njuškanja, i jedan pozdrav, svi možemo da se spontano družimo. Čak i ako se zalaje, počupa, u trenu napravi neka frka, rešićemo. Psi su psi, ne moramo biti životinje. Bar ne tu i tad.

Zato, biti kučkar, to tako dobro zvuči! Probajte, nećete se pokajati!

photo credit: Milica Jovanovic

2 comments

  1. Biću iskren … ovo ti je najbolji rad … čista emocija je tu,proizašla iz jednostavne,razdragane igre rečima i proste radosti življenja. Kao strastveni ljubitelj pasa(što se nebi moglo reći kada su u pitanju ljudi) uživao sam u nekoliko minuta kontempliranja o čistoti ljubavi … Po meni je to ono što nestaje kao možda poslednja prava vrednost hladnog i bezdušnog sveta – osećajnost,empatija… Ovde si u potpunosti pronašla svu lepotu ljudskih osećanja i radost stvaranja – kao i uvek pomogao je pas kao čovekov najbolji, a biće i jedini iskren prijatelj ! Drži se ovog stila i put ćete odvesti tamo gde si krenula … a pričali smo o tome … zove se VERA !!! pozz 🙂

    Liked by 1 person

Оставите одговор на dragan uzelac Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s