Jer kad miriše onda ti se duša otvara i bez misli, bez racija, samo čistom iskonskom potrebom tela se vodiš. Zamišljaš, po sećanju preturaš neke poznate njuhom dodirnute slike, mesta. I zauvek ih obeležavaš tom prvom impresijom, šta god ona kasnije značila. Miris zove i mami, spominje kad sve ostalo zakaže..

♦♦♦

Photo Ismet Ademovski Isa, Beočin

Miris reke je sloboda i mutljag raspadnutog koji seća na najbezbrižnija leta na Dunavu, plićake koji se rebrasto bljeskaju na suncu, pod tabanima.

Masan gust mulj u koji ti stopala svilenkasto skliznu, oslobađajući slatkast smrad u sitnim mehurićima.. do kolena. Ili se cedi niz prste, zahvaćen s dna, jer se njime gađamo brat i ja. Crne mrlje cure niz mokra ledja.. Fljaaas! Onda se leđima baciš u zlataste talase.. U nozdrve ti ulazi rečna voda, pljuješ je gadljivo, postajući i sam rečni stvor.

Posle na pramcu, jedemo iz svetloplavih plastičnih tanjira riblju čorbu, koja nam ostavlja neizbrisive crvene tragove iznad usana.. Pljuckamo kosti nazad u vodu..

Plin privlačno zagolica dok mama kuva kafu, na butan boci..

I zelenoplavi opori benzin dok tata pali motor na kraju dana, kad krećemo nazad. Ostavljamo alase da se hvale ogromnim šaranima i somovima kojima se repovi vuku po zemlji dok ih nose po marini, puni sebe.

Riblje mehure, krljušt i ostale iznutrice nosi matica  zatvarajući krug..

♦♦♦

Kod kuće, jasmin, lipe i zova mirišu, makar mene tamo nema.

U hodniku zgrade, memljivi miris podruma,  talog vremena, zdanja iz 1927.g.

Mokar beton kad počne da isparava i podiže oštru prašinu  koja se lepi u nozdrvama i oseća u grlu.

Svežina iz mokre trave i raskvašene zemlje koja srče sitne kapljice kiše ili tone u lokvama pljuska koji šamara..

Okrunjene latice ruža koje udišem s dlana i ne mogu da stanem..

♦♦♦

Najodvratniji smrad autobuskih auspuha, koji su terali na povraćanje i pri samoj pomisli na put. Prašina drumova utkana u mebl sedišta, šara i dezena koji izazivaju vrtoglavicu.

Ponekad zamućena dupla stakla kao podsetnik da u autobusu vazduha nema i da to štedro isparavaju tela.

♦♦♦

Slan, odbojan miris krvi, koji uznemirava.

♦♦♦

Težak sladak parfem opore note, na zboranim vratovima dama u prvim redovima JDPa, koji se meša s prašinom, sirovim drvetom i talozima nestvarnog s kulisa.

♦♦♦

Topli miris, usnulog mog psa, srećnog.

♦♦♦

Posle kiše, u ulici koju jorgovani obgrljuju, izmili stotinu glisti. Točkovi smrve većinu, oslobađajući vonj raskomadanih sluzavih tela koji podiže želudac. Nepodnošljiv smrad masakra.

♦♦♦

Ljubičasti miris lavande u bokoru, što ga sunce u toku dana usija a noću miomirisom isija svakim damarom svoje meke duše, zavodljivo.

Lavanda seća na more i slano. Jedva dočekano leto.

Miris preplanule kože, raščupane i ulepljene kose od morske vode, uvek pomešano s tragom Kopertona.

I sve se to izgubi  kad se telo obuče, čim se  krene kući..

Kao da iz bosih stopala i golih ramena, butina, izlapi sa slobodom nagog.

♦♦♦

Lubenice, dinje kojima curi srž u košticama i slatkom lepljivom soku koji se curkavo lepi po bradi i gde god kane. Posle oglodane kore privlače ose svojim kiselim vonjem.

♦♦♦

I sve to, što usput promakne kroz godine i mesta na kojima se namerno ili slučajno nađe, nije ništa spram mirisa onih koje voliš.

Njih samo  osećaš, ne znaš da opišeš, domaštaš..

Postaneš svestan tek kad ti ih zafali. Na tren, na dah ili zauvek..

Što je čežnja duše za dušom veća, to telo brže zaboravlja mirisni trag koji je nasušna potreba postala.  

Ali spomene te,  okrzne po licu, nenadano. Samo se u čudu osvrneš… a tog nema iako tako je blisko zamirisalo..

Zastaneš na tren, pa duboko udišeš ali traga nije i izgubio se… opet.

Miris se ne može dozvati.. Samo čežnja, čežnja koja ne vetri… 

I svaki put ostaje, kad prođeš pored žbuna smokve, koji te sladom dozove, do traga nečijeg, koga više nije.

Odatle čežnja za sećanjem što je nestalo…