Veličanstveni malo je reći… drugi deo

Još prve noći kako smo sleteli u Delhi, naučili smo superfunkcionalno a opet milo – ĐI!
Znak poštovanja, respekta, opet s dozom topline i srdačnosti i zahvalnosti. Koristili smo je s početka malo stidljivo a onda nam je postala uzrečica, kojom je počinjalo svako obraćanje našim domaćinima, konobarima, prodavcima, prolaznicima, slučajnim i namernim sagovornicima. Posebno kada je trebalo podviknuti ili pogoditi se, nekako lako klizne preko jezika:

– Đi, peti put ti kažem, toplu vodu!

Malo objašnjenje, u dobrom broju hotela morate zvati recepciju da bi vam u kupatulu prikopčali bojler. Zašto, manje mi je jasno, tako funkcioniše. Često to zaborave, i kad ih zovete, pa se malo natežete, ništa strašno, samo ranije počnete s planiranjem tuširanja.
I mi smo bili Đi, svakom ko nas je dočekivao ili ispraćao. Stižemo u Džajpur, roze grad, mada je zapravo terakot, ne sitničarimo.

20180306_1609481774577997.jpgDočekuju nas u palati konkubina, sada hotelu, posipajući nas laticama ruža, kačeći nam vence od cveća oko vrata i nudeći limunadu. Ok, ovo je zemlja Booliwoda, došli smo u palatu, neka, valja se. Okreni obrni, posle iscrpljujućeg puta, spas.

wp-1521735137038284171741.jpgHotel se sastoji iz mnoštva terasa u cveću, s fontanama. Mala dvorišta takoreći na krovovima, koje nadleću papagaji, gde redovno patroliraju porodice majmuna. Lako je zamisliti život maharadžinih miljenica, kao i izolovanost na koju su bile osuđene. Sobe imaju poglede samo ka unutrašnjosti palate, terase su s divnim mermernim rešetkastim prozorima ka spolja. Zlatni kavez. Ali nije nam se bežalo iz njega. Još da je wifi radio… čista dekadencija.

img_20180322_0837401825511418.jpg

U Palati vetrova kraljice su takođe imale slične poglede. U raznobojnim staklima ove palate pratile su život koji se odvijao ispod njih. Zato je sagrađena, da bi žene mogle da vide festivale u slavu bogova, zaštićene od tuđe i posvećene svojoj znatiželji.

20180322_1654521556800765.jpg

Kibic fenster u sasvim novoj dimenziji.
20180322_1659011320720174.jpgUskih hodnika i stepeništa, vitkih stubova i gracilnih lukova, ima jednu žensku pitkost, lako se domaštaju ćilimi, fine draperije i jastuci od svile i brokata, gde bi se razbaškarile najlepše žene kraljevine. I da budem iskrena, mislim da su umirale od dosade. Zato su valjda i zirkale na život koji vri ispod njih.
img-e43e144aabe57dfa849aeba38d01fd80-v130966670.jpgOva palata noću izgleda kao kasato kolač, kad mu se zacakle okna od žele bombona. Slasno!

Ali nije život maharana bio baš sladak. Bilo ih je 12, jedna je bila primarna, pa još dve niže po rangu, i sve ostale. Primarna je bila povlašćena, rešavala je probleme ostalih kraljica u maharadžinom odsustvu, imala poseban tretman i komfor. Sve ostale, morale su da imaju jednake uslove raskoši, oko 25 sluškinja, i samo jednu obavezu u trudnoći – da u rupi u podu, velikim bambusom melju začine. Zbog fizičke aktivnosti, pogodne u blagoslovenom stanju.
Maharanu su nosili u stolici, jer je bila okićena s toliko nakita da nije mogla da stoji, žive rane su joj se otvarale po telu od težine zlata, dragog kamenja. Ćuti i trpi…

U Amber trđavi, vidimo mesto gde je kraljica provodila dane i godine, u očekivanju svog muža kada se borio u ratu. Čekala ga je u najprostijoj odeći, gladujući na malo pirinča i vodi. Svakoga dana, po ceo dan. To nije bilo ni blizu najteže jer ukoliko bi poginuo, ona ja postajala sati, tj umirala je s njim. Običaj koji se održao do danas u dalekim zabačenim krajevima Indije, iako odavno zabranjen zakonom. Često su same žene uskakale u plamen svojih muževa kako bi se posvetile. Iza njih je ostajao samo narandžasti trag dlana na zidu, umočen u boju i susamove ulje. Pa sad, kad se kaže „dok nas smrt ne rastavi“ imaću novu asocijaciju, očigledno mi nemamo pojma šta je svetost bračne zajednice… Daleko bilo.

20180322_1715371457895012.jpgMene je tu dočekala prava radost- slonovi!

Doduše danas samo u turističke svrhe nose do prvog dvorišta tvrđave, ali konačno slonovi, bilo bi prosto tragično vratiti se iz Indije a da nisi video makar jednog indijskog slona. Ovde oni okićeni i našminkani, u jasnim redovima prolaze, polako, jedan za drugim, s turistima u nosiljkama. Ne, nikada ne bih to uradila slonu, da me nosi u turističkom metežu, ali po prvi put sam ga videla negde na ulici. Dostojanstveno prolaze u mimohodu!

img_20180322_0851092033086294.jpgPalata ne bi bila palata kao što ni maharadža ne bi bio maharadža da nije imao makar jedan nemoguć zahtev. Tražio je da svake noći vidi sjaj zvezdanog neba, čak i u toku monsuna kada je to nemoguće. Podanici, zanatlije, morali su da osmisle odaju, koja će sijati kao zvezda. Uspeli su, to je čuvena Palata s ogledalima, koja sjakti osvetljena i samo jednim zrakom. Obložena je hiljadama sferičnih ogledalaca u obliku cvetova koji iz svakog ugla izgledaju drugačije. Magično!

I posle sve te grandioznosti, vreme je bila za majmunska posla! Džajpur je užasno navalentno mesto što se tiče nasrtljivih prodavaca koji vuku za ruku skoro ništa menje neprijatnih od čopora majmuna koji su uvek spremni da vam ukradu doručak ili upadnu u sobu ako ste neoprezni. Napasti!

Otišli smo do popularnog Hrama majmuna, Galtaji, iliti majmunima na rupu, tamo im je prirodno stanište, potpuno vladaju. 20180322_1730031061195286.jpgStotine makakija šetka se, penje po hramovima, pozira, pliva po bazenima, uzima hranu iz ruke. Oni su atrakcija ali zapravo je ovo sveto mesto u brdima, s prirodnim izvorom u stenama koji puni bazene.
20180322_173242846218937.jpg

Hodočasnici dolaze da se kupaju u njima i speru grehe, sadui- sveti ljudi tu meditiraju, priroda je veličanstvena. Čak i bez hramova bi terala da se zastane i makar odćuti.
wp-1521738221966848044321.jpgMasivi planine obgrljuju stazu kojom se penje do Sunčevog hrama i gle, tu vidim iste bledožute latice popadale po ivici, one koje su me pratile i pošto mi se desila Indija. Letos, dok je sunce pržilo Beograd na 38C, vruć vetar ih je skovitlao po ivičnjacima a ja sam lebdela tu negde, poremećena oduševljenjem jer JA IDEM U INDIJU! I eto, posle skoro godinu dana, to sasušeno bledožuto cveće me je donelo do Hrama Suncu! Sve ima veze!
img_20180322_1754291140229303.jpgBaš odatle puca pogled na prvi planski građen Džajpur, orlovi kruže u taj suton i ja koja nisam ljubitelj panorama, zinem a odćutim! Shvatili ste, to je retkost. Čak je i povetarac tu stao.
Ali put se nastavio…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s