Prazan list papira. Bezdno i dno. Početak i poraz.

Prazna stranica je samo prividno prazna. Kao što zaborav u sebi krije delove sećanja tako se iza beline krije sadržaj.

Sva bol stvaranja je u tom pragu očekivanja koji se nizašta ne sme izneveriti. Jer nije svejedno šta će biti pisano, važno je pogoditi ono što je već usudom ispisano. Nikakvo predodređenje niti neizbežnost, stalno ponavljanje, cirkularnost.

Sve prazne bele stranice su palimpsesti. To su ispričane, pročitane, domišljene i smišljene priče koje imaju svoja tačna odredišta. Kao delovi slagalice što se slažu u odabranom kojim se pišu. Uvek nova, po prvi put i nikad više…

Slojevi nestvarnog u skladu koji se treba otkriti i otelotvoriti. Sujeta tvorca koja brzo stvara sliku tvorca. Silna odgovornost pred prazninom..

Otpočinjanje je  isto belo i isto ništa, za sve bez razlike. Ambisi vuku, Pandorine kutije postoje da bi se otvorile…

I taj prvi znak, slovo,  koji se utisne kao žig i nepopravljivo obeščasti večno celo i belo,  pupčana je vrpca od koje raste reč u rečenicu, priča u povest i sam život.

Zato tako drhtavo odlaganje ovaploćujućeg momenta koji prethodi velikom prasku  što će stvoriti najveća čuda i čudovišta. I samog tvorca, jer stvarajući i sam je stvoren. Odlaganje i odugovlačenje, nesigurnost i premišljanje duže se čini od života Vaseljene, a možda  je i starije, ko zna.

To je jalovost koja pohodi onog koji je u silnom naponu da rodi. Suprotstavljanje protivniku pred kojim je više nego nemoćan- nezamisliva večnost Nestvorenog,  neizbrojiva množina Bezbrojnog, okean Ništavila.

I sve to i svet taj nasuprot nekog tek na početku. Jer taj početnik nikada ne polazi od prosto praznine, (uzgred praznina je retko prosta) on polazi od ispunjenosti sobom i  ispunjenosti koju mora ovaplotiti, da bi se spoznao. Da bi preživeo i nekako živeo. Da bi smrtno sagrešio umislivši da stvara kao praiskonski Tvorac kojeg je i sam delo. Da bi napisao svet koji ne razume ništa bolje od onog u kom živi, jednako nemoćno gledajući kako mu izmiče.

Ali neodustajući, jer to je jedini način da njegove žlezde luče životne sokove koje pokreću živu mašinu s klipovima u točkovima od preterane osetljivosti, percepcije i maštarije.  Stalno beskrajno žaleći sebe jer nije ni po meri onog što misli da treba da stvori, ni po ma čijoj, da bi bio od neke koristi. Degenerična uverenost u izabranost i teško mirenje sa nadarenošću koja neumoljivo uzima svaku sličnost bez razlike…

I onda se piše i napiše i … a šta ako i dalje belina probija između redova ma kako gusto zbijani? Šta ako iz njih izbija praznina i lepo se vidi? Da li je sve bilo uzalud? Srećom Bog je milostiv a papir je jeftin pa se sve može ispočetka.

Da, do nove prazne stranice…

Sve to, sva ta buka i bes pred običnom praznom stranicom ili pred svojim praznim.

Nešto se oduvek pitam: čega ima više, svih tih nikad napisanih, nikada doumljenih i svakako neiskazanih misli ili praznih strana koje su im izmakle.  

Čega ima više? Ko tu vodi?