Teško vlažno vreme kada glava pada a ujutru se čini da i nema mnogo razloga ustajati u sivilo koje se cedi u mutljag mlakih pljuskova i blatnjavih lokvi. Uz nadljudske snage poslednje zalihe volje se poslušno upregnu da se preznojen prestrojiš u radnu etiku i obaveze koje ne čekaju.

Dok se negde tamo, letovanja praćakaju po plažama na deset otetih dana, u radosti nekih drugih, koji su dočekali godišnji odmor.

Ako, leto je, a kao i da nije, predomišlja se. Kad hoće, zasija, zaceni se. Zamirišu i te vedre večeri koje Beograd ume da nosi šmekerski, da ti je drago što si živ i baš tu.

Zaboravljen i zabravljen…

Jedan takav monsunki predah iskoristili smo, deca i ja, da otkrijemo mesto koje je ostalo zabravljeno, zaboravljeno i tek ponekad otvarano, na kratko i na kašičicu.

I ponovo, ko nekad, uđosmo u Narodni muzej. Nije padala kiša, nije bilo redova a opet osećaj je čudan kao da se vraćaš negde odakle si davno, nekad, nepravedno oteran, ničim zasluženo. Sada na ta bliska ko tvoja vrata, stavljen je detektor za metal i čitač karata, pa automastke kapijice, kako i priliči ovakvom zdanju. Lepo i svetski.

Ne znam samo, od samog ulaza, da li da se osećam ponosno što se krenulo u korak s vremenom ili da ipak zakukam što mi fali stari miris prašine iz itisona i terpentina po galerijama, škripa parketa pri svakom koraku, masivna vrata toaleta s kvakama koje nisam nikad mogla da obuhvatim šakom.

Narodni muzej je za mene bio nedeljno prepodne koje celo protekne u iscrpnom objašnjavanju svakog platna maminog strica, izvanrednog poznavaoca istorije umetnosti, sorbonskog đaka. Meni, detetu ništa nije bilo jasno, pa malo toga, pa sve više, dok slučajno ponešto nisam i povezala. Ipak, umetnost je za mene i danas laika, oduvek impresija, koju tvrdokorno ignorantski, ne želim uvek da kvarim raznim enciklopedijskim saznanjima. Samo pričama.

A Bora Drenovac je bio majstor da vam od mitova, legendi, istorijskih činjenica, književnih motiva isplete priču oko platna pred kojim stojite. Tako biste uplovili u svet autora i polako domaštali ono što je moglo da ga vodi kroz epopeju stvaranja dela, čiji ste sad svedok. Žao mi je što se danas  ne sećam više tih priči ali svakako pamtim da se često dešavalo da nas kroz galerije prati nemo sve veća grupa posetilaca, samo uz škripu parketa.

Čika Bora me nije nikad propitivao, bilo mu je važno da sam tu, da će mi nešto ipak ostati. I jeste, u muzeju sam počela da se osećam prijatno i domaće, da zastajem ispred dela koja su mene lično vodila nekud, da prepoznajem i pratim. Nisam se više osećala neuko, zbunjeno niti mi je bilo dosadno.

Ne pipaj po muzeju!

Danas, Muzej je umiven, sređen, utegnut, osvetljen, blistav, sve kako treba. Ima još tu ponešto da se doradi, obeleži, popuni, nećemo cepidlačiti, samo kad je otvoren.

Moja deca su u prizemlju prepoznala figurinu Velike majke koju su upoznale na izletu u Neolit. Kakva radost, s njom se znaju, najtoplije su se pozdravile!

Ipak, morali smo da pazimo, vitrine ne smeju da se dodiruju, to je u redu i treba poštovati.

Ali… deca su, kao i mnogi ovde prvi put! Polako s palacanjem pravilima, strahopoštovanjem i nepipajpokvarićeš preporukama!

Neće niko pipati, samo pustite da se raduju što su tu… ovo treba da bude njihov muzej, gde će naučiti da se pažljivo gleda na odstojanju, bez ruku, nikad glasno ne govori, trči samo do omiljene slike ili najzanimljivije dok te mama ne ošine pogledom.   

Da ne dolaze što moraju nego što žele, da pri svakoj poseti otkriju nešto novo, da se gube i nalaze u hodnicima i galerijama, da rastu u ovom muzeju, pre nego ih sreća posluži pa posete i mnoge svetske.  

Šta Narodni muzej više može pokvariti nego nezainteresovanost dece koja u njega ne žele više da uđu? Sva moja nada je da se to neće desiti a  želim i da verujem u entuzijazam svih onih vrednih ljudi koji su se svojski potrudili da on danas zablista.

Iz Muzeja smo izašli oduševljeni, neki su počeli da razlikuju mrtvu prirodu od pejzaža i portreta, što je sasvim dovoljno za prvi put.

A onda je usledilo za mene veliko iznenađenje!

“Idemo i sutra! U Muzeju je super, nismo videli sve na prvom spratu. Hoću da se slikam pored Kandinskog, to mi se najviše sviđa!”

Išli smo i sutra, poveli i još neke zainteresovane, slikali se, posedeli ispred „Kićenja neveste“, razmislili šta to nju može da muči, pronašli još par favorita, kojima ćemo se vraćati.

Same sada znaju da odrede rastojanje s koje se određena slika gleda, na kom spratu je moderna umetnost a gde izlaz.

Počeli smo…

Čika Bora, već neko vreme, sigurno na nekim višim nebeskim instancama, ćaska s Milunovićem ili Pikasom, diskutuje s ekspresionistima ne uzmičući ni pedalj od činjenica kojima vlada. 

Ali mislim da bi bio ponosan što mu praunuke šetkaju Narodnim muzejem, pre nego što iz sveg srca skoče u najdublju baru ovog monsunskog leta!

 

 

 

photo credits: Narodni muzej