Leti…

Ako se u kasno letnje veče popne na visinu, skoro vrh litice krova poslednjeg sprata zgrade, tada kradom otvaraš  pogled filigranske kutije kretanja, kasnih poslednjih prolaznika. Ta noćna predstava može se preliti u bilo koga i bilo šta, jer se iz ptičije perspektive istina ne vidi i ne traži. Samo lagani letnji miraži, opojni kratki zanosi, bez obaveze, bez kore stvarnosti. Sočni zalogaji sirupaste avgustovske dokolice.

Kao slučajno spala tanka bretela s preplanulog ramena devojke. Neke koja ne krije širok osmeh  u plavoj svetlosti ekrana u ruci . Polako korača i ne gleda, ne čuje i ne zna, jer joj se pažnja  čulno upija, čitajući. Makar se taj, iza par vrcavih reči, sve manje skriva i sve više laska. Ona se prepušta štedro, neka je sve to bilo preslađeno i kičasto . Prašta i previđa, nema veze, žeđ srca  ne gasi, al’ koga briga.  Japanke joj lupkaju po asfaltnom obrazu pločnika bestidno, nemarno, a krvlju se razliva sujeta lepotice. Ona je željena!

Ulično svetlo odaje i one vremešne, iznemogle korake dok se vraćaju s posla. S  umornim kesama, koje se usecaju u otekle šake. Kroz duge senke drveća  curi meka putena svetlost, i prolazi manje-više nezapaženo. Samo da se umorno telo rastereti, pruži. Da san oslobodi svih  stega koje mrve snagu celog dana, uz vrućinu i slepljenu odeću koja telo još više greje.

Onda od nekud, zamiriše borovina.. Seti na jedno  prošlo more. Ferijalna daleka mladost, spavanje u kampu na debelom sloju borovih iglica. Gusto oporo crno vino koje se pilo ležeći na uvek toplim crnim stenama na obali. Miris makije, zrikavci koji iskričavo odzvanjaju u sunce i jaru, preko dana. So u kosi, koja se opere tek kod kuće. Mek zvuk gitare.. Osmesi i neka lakoća kad se sve moglo i smelo..

Mladost… i onaj zagrljaj, eh onaj zagrljaj… Tad je vreme stalo a zvezde mogle da se sve  oljušte s neba, ko izgorela leđa.. Ne bi niko primetio.. Ostalo je sećanje s tek po nekom reči, i sve stopljeno u magmu mlade krvi, kojoj se može, sme i hoće…   Davno beše, daleko i divno…

Lagano otvara škripavu kapijicu ispred kuće, provlači se sa svim kesam, zatvara je, opet s mukom. Za jedan tren zastaje, okreće se ka ulici. Duboko, polako udiše, zatvorenih očiju. Lagano izdiše, prene se i kao sramotno uhvaćena želja, požuri unutra.

Početak drugog čina lakog letnjeg komada, najavljuju mačke koje bešumno pretrčavaju ulicu. Iskaču iz dvorišta u nezaštićenu neizvesnost ulice, koju brzo prelaze.

Iza ugla glasno dotrčava grupa momaka koja se začikava, dovikuje i drugarski psuje. Poslednji kupuje pivo a niko ne može biti poslednji, pa su u trapavom gromoglasnom trku. Ispred prodavnice znojavi jedva dočekaju po konzervu, nastavljajući da se dernjaju, cerekaju i sasvim uživaju u svom čoporu. Ako ne pripadaš, bude ti krivo, nema druge. Vuci samotnjaci se nikad tako ne zabavljaju, šta god zavijali.

Onda još za kraj, iz dvorišta s niskom živom ogradom, izlaze dve žene. Zapravo, jedva korak po korak, u žustrom razgovoru prelaze, dve dugogodišnje drugarice. Vidi se, jer neprestano pričaju, tiho, pa sve glasnije. Kako ih ponese talas razgovora. Ma nije ni bitno toliko o čemu govore, bilo da ogovaraju, sećaju se, komentarišu, otvaraju neke svoje skrivene rane, koje uglavnom od svih kriju. One su jedna drugoj biće svog bića, i nikad im te otvorenosti dosta. Mašu rukama, smeju se iznebuha i opraštaju ni nameravajući da se razdvoje. Iako ih stope vode sve bliže izlazu.

Ovakve srodnosti se rađaju vrata do vrata, u pauzi na fakultetu, u trećoj klupi srednjeg reda nekog prvog razreda, na sedeljci kad se sretnete pogledima jer obe umirete od dosadne usiljenosti. Poklope se neki izbori, ukusi, pa se nadovezuju rečenice.  Odatle vreme samo ištrika mustru dubokog upoznavanja, bez mnogo ispadnutih petlji sukoba.

Sada je kasno, i odavno je trebalo da budu na porodičnim položajima.. Ali imaju tu misao stalno negde u prtljažniku otete vožnje, samo za njih dve. .. Mehur radosti ponovnog susreta nosiće ih barem do jutra, kad svakodnevica počne  iznova da pritiska.

alley-architecture-buildings-1209782

Nebo grada prošarano je tačkastim odsjajima bandera u daljini, svetlosnim linijama  dugih ekspozicaja na saobraćajnicama, drečećim neonskim reklamama koje se čitaju i na većim dubinama univerzuma. Mostovi lebde svojim osvetljenim odrazima iznad reka. I sav taj šljašteći kalambur ovde dole, i u visinama  svilenkasti oblaci smoga, zasplepljuju i obavijaju zvezde. Ne vide se, tek po neka. Zato po dremljivim ulicama kasnog sata, narandžasta svetlost uličnih bandera osvetljava pozornicu noćnih zbivanja.

Zavesa se polako navlači… ako vam se spava. Laku noć, do sledećeg puta. Ne očekujte reprizu. Svaka noć je premijera!

 

 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s