Hladna kafa na trpezarijskom stolu. Neispeglana košulja, bačena na krevet. U vazduhu iskri od sveže svađe.

„Ćao“-promrmljano kroz zatvaranje vrata.

Kreon ispod desnog oka blago počinje da curi… Rukom popravlja pramen na vratu… ovog jutra neljubljen… Dva stiska parfema, klik kopče na torbi, … Zatim opet tišina, brada koja podrhtava.

Sve odzvanja po kući i seče, zariva se u meke delove duše.

Mora da žuri na posao, dok vreme stoji a vuče je u ambis prošlog…

U glavi joj odzvanja: „Makar stakla na prozorima popucala neću… Neću…“

Na usnama koje podrhtavaju, preko karmina, hvata se gorka skrama ćutanja. U inat. Korak se zariva u čitav niz stepenika.

Zvonko vode ka tvrdim uverenjima, nekoj konačnoj svrsi…

Da se zna i sazna!

On se autom jedva provlači kroz jutarnji špic, nervozno šalta radijske stanice… Sve same gluposti, vesti, reklame, imbecilni voditelji…

„Njena pesma… sladunjavo… ali navikao sam, prija mi, neću joj to nikad priznati“. Menja stanicu…

Prolazi dan, kroz okuke svakodnevice.

Kod kuće i dalje boli… Preskače se gromada tišine koja sapliće, kao nemarno ostavljene cipele na sred sobe.

NEĆU postane jedino tu između a da ga niko nije zaboravio.

I svako malo, bi se zaustilo nešto smešno, ruke jedne ka drugima kreću, instinktivno se vade dva tanjira …

Ali ne, ne sad. Ne razgovaramo…

Skretanje pogleda, gledanje u okrenuta leđa.

„Hoće li se setiti?

„Kada će više prestati?“

Proveravanje poruka svako malo…

„Ništa. Još uvek ništa… A ni ne zna gde sam…“

Nekada boli više nego što se može reći

Nekada, nekada to nikako da prođe… Pa stisnutih usana guši gnev, bol i ponos, dok ne počne da izbija zeleno u licu. Jer ćutanjem se boli. Namerno, ciljano, iz sve snage. Onda kada JA i NEĆU postanu jači od TREBAŠ MI i POGREŠILA SAM ili NE RAZUMEM TE.

Ćutanje je prisila i oružje koje ponižava i kontroliše.

Još u 19. veku sa zatvorenicima se nije govorilo, zabranjivana je bilo kakva komunikacija da bi se osuđenici u potpunoj izolaciji preispitali o svojim nedelima. Pri tom, ćutanjem se na duši izaziva ista patnja kao kada se nanosi fizički bol – radi se o istom delu mozga koji reaguje percepcijom telesnog bola.

Ona sedi na sofi, pruženih nogu, da ne ostaje mesta.

Da se ne vidi da joj duša vapi za zagrljajem. Da oko očiju zebe vec dva dana, jer suzna je. Počinje da stari od večitog objašnjavanja, podsećanja, građenja kula u vazduhu. Osipa se i kruni, nestaje je u suvišnom, nedovoljnom, pogrešnom. Onom što zapravo nije ni bilo njeno da ispravlja… A jeste uvek brižljivo i nanovo… Reči, reči, reči… koliko ih je samo straćila…

On stoji iza nje, gleda joj u potiljak, premišlja neka pogrešna izvinjenja i prave reči. Ne ispušta ni glasa. Suviše se tu rojilo…

Odavde se može dalje na dva načina…

Recimo…

Prekipi mu -podiže joj noge jednim brzim pokretom, otima joj zagrljaj koji im se razliva i topi niz tela i sofu. Više ne ćute, svašta se tu čuje, to je već lična stvar…

Ili…

Sofa u dnevnoj sobi nije za spavanje. Kao što ni on izgleda nije za pričanje. Kao da je postao suvišan, izvitopereni komad nameštaja koji pri svakom slučajnom pogledu podseća da je tu. Još tu, da smeta. Dok konačno ne zamiriše u vazduhu na novo i stara sofa ne završi na ulici, gde će je možda naći kome još treba.

On nije stara sofa. Odlaziće, svaki put za korak dalje, dok ne ostane prazno mesto u dnevnoj sobi. Ako se  i to primeti.

Promena i nov nameštaj uvek u početku žuljaju- znao je to. Ali bar će to biti glasno i jasno i njegovo.  Bez komentara.

Svaka priča mora da ima kraj. Nekakav, sročen. Onaj što će se desiti, koji je već predviđen, koji sluti. Ne može se prećutati. Ni za inat, ni za kaznu, ni zato što grize. Ujedao ili ne, on će se već i sam odmotati. Neki će se izliti, noseći u bujici i koga treba i koga dohvate. Nisu svi krajevi lepi, neslućeno se zapravo jedva dočekaju. Neki traju, neki su zaboravljeni.

Ćutanje nije kraj, nije početak. Muk nije poruka.

Makar i rukama-Kaži!