„U životu svako radi ono što najbolje zna,

A ja?

Ja radim šta mi se hoće!“-bila je reklama za Su voće.

Ovo, umesto da shvatim ko detinjasto poigravanje rimom da bi se otopila srca gledalaca koji se smeškaju gledajući plavog kovrdžavog dečaka koji umazan, slasno jede džem- ja sam to shvatila kao konačno pravilno sročen životni moto! Onaj koga želim da se držim, zauvek! Od tad, do sad, ma do kraja-to je to!

Kako to u praski funkcioniše… pa dosta komplikovano kad može jednostavno. I prilično, previše, preterano. Van doze! … Kakva god da je prepisana.

Dakle, ne ide se najkraćim nego meni najlepšim putem, ne jede se samo zdravo nego pre svega ukusno.

(Jer što bi rekao moj brat, svaka mu se pozlatila- šta me briga što je zdravo kad je odvratno!)

Ne gaje se odnosi ko fikusi- niti raste niti mre. Mora iz srca, do kraja i do koske.

Teško ide ako nije originalno, naopako, malo bar drugačije, ishitreno, bez strpljenja- daaj ajdee više, kad ja znam šta hoću ili baš neću!

I čista rutina mora sa cimetom! Drama u tri čina, sa pevanjem, plakanjem i kajanjem. Ali dooobro- neka!

Dođu i neke teške, sive na crno seni, pa progutaju i smlave, parališu. Da neće i ne može i teško je… teško ko olovo da ti se cedi u snagu… I vuče, vuče u dno, u kal i bol i nemoć. Prolazi i to, da se vrati.

Ono što je konstanta, sem inata, su temelji, koren i snaga. Ono što struji kroz kičmenu moždinu, kroz splet nerava koji održavaju elektroniku, jeste, prosta bit časti. Čak i u slučajevima potpune havarije. Kad znaš da kad se okreneš, šta god zasro, imaš nešto što će da ti i odćuti u glavi- U redu je, tu sam!

Moja snaga muški udara ali ženski opstaje. To moćna, ogromna leđa, nastala su u matrijarhatu koji ni od čega ne preza. Možda satkano i od nepomirljivih ličnih uverenja. Onih za koje trebaju nekad da prođu godine da se promene. Nekad je za to potreban i samo treptaj. Neobjašnjivo, promenljivo, svojeglavo. Ali to, nije mana, što upravo i znači taj pleonazam- misliti svojom glavom. Pa čijom, majke ti, inace?!? Majke ti, evo ga opet- uverljivije od majke nema! Dakle, kad se strašno desi, pa se odmah mora i misliti – možda i treba sve nanovo, što da ne!

Kako kad, stavovi se menjaju ali tu zapravo ima pravila- u pitanju je čista ljubav. To je merilo, lakmus i katalizator svake promene. I izvor i napajanje.

Jer poreklo moje snage, je ljubav i snaga moje majke.

A moja mama je slon!

Kada to kažem, mislim bukvalno na ženu koja predvodi naše krdo, koja brine o svakom od nas. Koja je posvećena ne samo opstanku, nego sreći, dobrobiti, zadovoljstvu makar i starog istrošenog starca ili tek rođene bebe koja ništa ne zna!

Jer sve je to sreća, sve je to ljubav, sve je to- porodica! Krdo se brani jedinstvom! Nema tu povlašćenih ni nebitnih. Ili pripadaš i trudiš se da pripadaš ili široka ti savana! Pa nek ti savana broji koliko baobaoobaba ima waooow, waooow, waoow, waoow,waoow,waoow, waooooow!

Ta toplina kojom se surlom grli slonče, ta istrajnost da se po svaku cenu podiže, bude oslonac i podrška, uz to sam rasla. Sa tim sam i sama rodila i gajim.

Slonice su gravidne skoro 2g pre nego donesu na svet mladunče, koje iako tako velika beba, potpuno zavisi od mame. Posvećenost majki se ogleda i u tome što njihovo visoko hranljivo mleko menja svoju strukturu shodno potrebama novorođenčeta. Kada im rastu zubi, majke jedu biljke koje imaju anti inflamatorna svojstva. Majka uvek zna, upravo je dobilo još jednu potvrdu.

Koliko dugo ostaju s mladuncima? 16 godina! Da, isto kao i mi, prežive tinejdžere! Uz to, o mladuncima se zajednički brinu sve ženke, tetke gaje svoje nećake. Njihovo preživljavanje je tako izvesnije jer ih zajednički uče opstanku.

I nadalje u životu, krdo je ustrojeno kao matrijarhat!

Najstarija, najiskusnija ženka vodi krdo. Baba! Zamislite danas, da se javno, otvoreno i glasno kaže- Baba se pita! Baba zna! Pa to nam zvuči kao vic!

A onda, kad dođe povuci, potegni, svako malo će se zaustiti: Što bi moja baba rekla…. Ili lepo meni baba kaže…

Neretko bake nas okupljaju, spremaju najbolje ručkove, kolače. Dočekuju, uteše, ugoste, posavetuju. I kao baš male su nas gajile. Mojoj deci, baka je drugi padež od reči mama. Nekad nas i mešaju. To je zapravo kompliment!

Dakle, slonice su jedne od najboljih majki u prirodi!

22 ili 9 meseci su trudne. Svojim telom, krvlju i dušom nas hrane, gaje, brane i podižu. Kroz život nas duuugo vode, koristeći svu svoju ljubav i mudrost, ne da nas vežu, već da nas spremne puste da u život odemo! Jer biti slon je sve, samo ne malo!

I da, sve ovo i sve tako- uz samo jednu ruku. Ok, surlu. Kako mislim jednu ruku? Pa pokažite mi mamu koja ikad ima obe ruke slobodne! Najčešće radi bar pet stvari odjednom. Pravo je čudo kako joj je dovoljno i samo ono prirodom dato.

Na osnovu priloženog, odgovorno tvrdim, moja mama je slon! Inače njena davnašnja želja je da ima jednog maaalog, lepog, praavog slona! Da ga mazi i pazi i gaji… Ima li šta slađe? Ako ikada naiđete na neko džepno izdanje slona, molim vas, javite mi! Volećemo ga, kako se samo slon voleti može- OOOOGROOMNO!

photo credits: Vegan society