Tri, 1. Zmaj ptica

U sveopštem novogodišnjem ludilu, svim tim iskričavim radostima, praporcima reklama, irvasima razletelim po svuda, vatrometima popusta, mamipara sreće i radosti upakovanim u crvene mašne, shvatih da je vreme da stanem.

Bez ciljeva, svođenja računa, lista. Bez planova, šema, caka, zavrzlama. Samo da stanem.

U miru, brižno i sa pažnjom da oslušnem.

Jer vreme je za priču! Pa tako…

1.

Zmaj ptica

Od samog početka se nije dala. Izletevši iz kaveza, obletala je po prodavnici kućnih ljubimaca, do iznemoglosti.

Ne sećam se više kako ali sasvim slučajno, konačno je bila uhvaćena i stavljena u kavez.

Mala, zeleno crvena ptica, sa srcem zmaja.

Po priči, da ne kažem predanju, njen usud je bio da živi sama. Samo tako, biće umiljata, mazna i naklonjena gospodarima, tj vlasnicima…

Nije bila umiljata. Nikada. Grizla je, bez potrebe i razloga. Nije bila naklonjena ikome. Kidala je sve što se pokidati moglo. Iza nje su ostajale froncle pozivnica za rođendane, fotografija sa frižidera, najsitniji komadići svog cveća na koje je mogla da sleti. Kreštala je, pevala, čavrljala.

Bila je prelepa. To se doduše odmah i videlo, ali rasla je i razvijala se i grimizno perje joj je postajalo sve sjajnije, crveno ispod vrata sve strasnije.

Njena vatrena priroda kao da se u nekom trenutku smirila. Počela je da se udešava, da kroji papirne trake od čega bilo i da se njima kiti po repu. Spremala se za svog princa.

Polako, sve je ređe pristajala na ponuđenu slobodu otvorenog kaveza, radije je ostajala na dnu. Imala je važnijeg posla. Gradila je gnezdo.

Možda su joj se po glavi rojile misli ispunjene cvrkutom koji odzvanja u dva glasa. Možda je sasvim jasno osećala biće svog bića u nekom drugom srcu, koje kuca po svom bitu a opet njenom srcu tako bliskom ritmu.

Tadam tadam, bubnjalo je noć i dan, i najavljivalo radost koja mora da se desi.

Tadam tadam, nema ga ali nešto je sad tu!

Tadam tadam, možda već danas!

Tadam tadam, to je ritam po kome sunce izlazi i mrak pada.

Tadam tadam, samo dva kruga visoko, i brzo nazad. Tek da krila se pruže…

Tadam tadam… mora da se čuje nadaleko!

Tadam tadam, tom nežnom u duši treba napraviti paperjasto mesto, da se svije.

Tadam tadam, ne treba mi više ništa, samo da u tišini i miru, slušam kako milina kuca u meni.

Tadam tadam, tadam tadam, tadam tadam…

Posle par dana u malom gnezdu na dnu kaveza, zabelelo se jedno majušno jaje.

Zatim još jedno. Zmaj ptica je postala majka dece koje nema.

Jalovih jaja koja se nikada neće izleći. Ležala je na njima brižno, grejala ih i pazila.

Malo i retko je jela. Ali bila je tako srećna. Delovalo je da je sve kako treba.

Ritam u njoj je ipak lagano jenjavao… Iz dana u dan, njena s početka nepodeljena pažnja, počela je da se topi. Snežnobela jaja su gubila svoj sjaj. Tamnela su i prljala se očekivanjima koja se neće ispuniti. Sve više osvajala je tišina..

Tek tako, gnezdo na dnu kaveza nije više imalo nikakav značaj. Kao zaboravljena razglednica sa letovanja, koja prašnjavo podseća na tamo neki strasni morski zanos, koji eto… bio je!

Na gornjim prečkama i višim instancama postojanja, u žičanoj stvarnosti ptičice, nije više bilo mesta zanosima. Životinje su to, šta znaju, brzo svoje nadražaje podrede opstanku, čemu drugom. Pune zdelice, zabavno obožavanje nasmejanih dečijih lica, sloboda na kašičicu u jasnim i redovnim dozama… Šta bi ptica više poželeti mogla? Cvrkut, let i kavez.

Ali letnji povetarac umeo je da donese neke zanose… Neke zbunjujuće slatke mirise, divlje, uskovitlane u dražima… Uvlačili su joj se u nozdrve i uznemiravali… Počeće.. Opet..

Da joj se podvlači pod krila drhtav elektricni nadražaj. Da je tera da nervozno skakuće s prečke na prečku. Da joj onaj strasni ritam bubnji u svesti tražeći izlaz..

Tadam tadam, tadam tadam, tadam tadam!!!!

Neoprez, prilika i upornost!

Uspela je! U samo trenu, ispred nje se raspukao u beskraj vreo julski dan, dok se sunce smirivalo. Našla se… neee potpuno se izgubila u slobodi koja nema granica, koja se samo širi, razliva, teče… U tankim granama breze s lišćem koje treperi, u plavom nebu što mami, u senkama po asfaltu, zidovima, krovovima, travi, retkim barama, prašini po ivičnjacima, iznad glava ljudi, mačaka što dremaju, nekih drugih ptica…

Nije više važno ni kuda, ni gde, ona može iz sveg glasa sada da se srodi sa ritmom slobode, koji joj je sve vreme pulsirao snažno u biću. Njena strast konačno je našla svoje obličje.

U prostoj slobodi, koja će je uzeti takvu, svu, i do kraja.

Mala ptica zmaj je odletela!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s