Tri, 2.Dvoje

2.

Dvoje

Levo i desno. Reka i obala. Vatra i plamen. Kiša i bara. Bioskop i ulaznica. Poljubac i usne. Crno i mrak. Pesma i reč. Voz i šine. Zima i sneg.

U maloj kartonskoj kutiji putovali su autobusom, po ne tako toplom danu. Da bi stigli bezbedno, tog varljivog leta punog sparnih pljuskova.

Iščekivani su sa nestrpljenjem.

Kakvi će biti?

Da li se zaista maze? Koliki su? Ko je ko?

Stidljivo, preplašeno su se zbili jedno uz drugo. Novi svet, nove prečke, nova lica.

Śćućureno jedno uz drugo, čavrljali su nešto tiho. Jedva da su se čuli…

Nije moglo da se primeti  lako ni kad su gladni, ni kad jedu.. Videlo se da zajedno dišu, da različitim očima isto vide. Nisu bili jednaki čak ni slični. Odokativno se moglo odrediti da će zeleni biti mužjak, da je ženka žuta. Proizvoljno.

Svejedno, bili su okvir zajedništva u potpunoj slici ljubavi.

Ljubavni papagaji ostaju do kraja zajedno. Partneri za života, do smrti. Ovaj par je i nešto više od toga. Oni su i odrasli zajedno.

Kako je to kad ti se još iz jajeta pogled sretne s nekim s kim ćeš provesti čitav svoj vek?

Dve stranice iste knjige. Kako su svoju sudbinu čitali? Nekad skladno, često i u raskoraku.

Nije ni sa srodnom dušom lako ako svoje dane provodiš u istom žičanom grotlu raja.

Nemaš kud. Penje ti se po glavi, spava ti za vratom, pije ti u sitnim gutljajima strpljenje ko da je izvor večne ljubavi i mladosti.

Nekad kad te zasvrbi, uhvatiš se da češeš tuđe krilo. Da on pije i kad si ti žedna… Dođavola, zašto je sve i kako treba?! To onda može i ništa da ne valja.

Slučajno, nevolja se crvenim koncem urezala u njegovu nožicu. Nije sačuvala od uroka, nego prosto srasla bolno u kožu. Nožica je oticala, pretilo je ozbiljnim problemom, prestao je da se oslanja na nju.

Razdvojeni su. Njemu je nešto bljutavo dodavano u vodu, to nije bilo za nju. Kavez pored kaveza. Blizu a tako daleko. Previjena nožica polako se oporavljala. Ali nisu bili više krilo uz krilo, kljun do kljuna.

Eto ti sad, sloboda, licni prostor, integritet, svoj na svome…

Hladno je… Noću, danju… neka jeza.

Vidi se, čuje, opet… Koliko god krilo lepršalo u prazno udara… I sve prečke isto su duge, sve rešetke podjednako guste… Čelo uz čelo, kljun do kljuna, tako treba… a nije. Boli… dan, noć, minuti, sati, dani… samoća boli i urezuje se u meke delove duše crvenim koncem koji reže i zaustavlja krvotok. Kida, na kraju…

Ipak za svaku muku mora biti olakšanja. Na svakim zatvorenim vratima, tu je negde kvaka.

Vratanca, kavez… to mora da može…

I jeste! Konačno, posle mnogo truda otvorila je! Šta je kavez kad ti srce gori!

Izletela je, u trenu poletela, lepršala, slobodna.

Ispred njega. Njegovog kaveza. Dotle je trebalo. Šta je sloboda ako si sam? Tvoj kavez leti oko tebe ma koliko ti dosezao horizonte.

Ona je tačno znala dokle. Čavrljala je ispred njegovih vratanaca, dok se opet nisu našli zajedno, kod kuce. Sada dremaju izukrštanih glavica, čavrljaju. Krilo uz krilo, čelo na čelo, jer tako treba.

Vredi videti ih. Čisto onako, kao živi dokaz.

Do kraja, oduvek, zauvek…

Može, ima ih.

Ni uroci tu ne mogu ništa!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s