NERED,
prirodno-spontano stanje stvari u prirodi

Iz tišine. Muka, mira. Tako pišem, tako mislim, bez zvuka. Inače ne mogu. Ne čujem se. Ipak priče se pričaju, slušaju.
Ali i za to treba tišine. Da bi odjeknule posle. Kabuum
frfljavog praska, izgovorenog.

* ʅ*ʅ*

Čoveka taman ko da i nema. Čovek koji se troši, kruni, bledi,
nestaje. Rastiče se. Melje ga ne vreme, već beg od
kamenog, teškog točka koji svakodnevni život u fin prah
hleba nasušnog praši. Koji vreme mesi, da dan kao zrno
naniže na đerdan o vratu svakog živućeg. Balast te ogrlice-
perece je kalorijska vrednost koju jedino možemo zagristi,
sad i ovde. Svaka mrva koja se skotrlja u baru bezvezarije,
pakao tvori koji ne boli, ne peče, ne vidi se al vreba.
Proklinje samom pomišlju da je taj trenutak namerno
straćen u nepovrat. A uvek i samo, iz slabosti.

* ʅ*ʅ*ʅ*

Bio čovek pa i proklet. Nemao nikog svog, te se tako gubi i
lakmus dokaza da je uopšte bio pod nebom, na ovom tlu.
Nekada davno, u vremenima u koja viśe ne veruje, bio je
srećan, bezbrižan, sit i tašt. Siguran te srećan, voleo je
zdravo i jako, igrajući na sve ili ništa ( jer ništavilu ni senke
ne bi) na tu ljubav, jedinu na svetu, najveću na svetu,
njegovu na svetu. Ženu.

Entropija je mera neuređenosti sistema.

Stežući suviše jako kvaku što otvara vrata njegovog raja,
bez škripe, ušao je za tren prerano, za damar prekasno, da
mu srce ne prepukne, da mu oko ne vidi. Žena je bila na
tuđim nedrima, u tuđinskim bedrima, u plamu slada, što se
ne kaje. Kvarljiva žena s kvarnim tuđinom u lošoj pomisli,
ružnoj pozi i zlu delu … I pamet njega ostavi tad i tu.

Što je sistem neuređeniji, entropija je veća. Sistemi teže što
većoj neuređenosti.

Bistre mu se zenice pomračiše krvlju. Nabrekoše vene u
besnim šakama i nađoše trenom kamu. Kama grlo i rane i
osvetu u toj crnoj krvi izdaje. "Ovo je naš kraj", jedino da
reče a da ga i danas jasno seća…

100% reverzibilni procesi u prirodi ne postoje!

Možda se i kaje. Danas. Ipak od onda su ostala samo
raskomadane hrpice tela… I senke, mirisi zdruzganog.
Hladan muk, bez straha. Sve je stalo i ostalo. Odveli su ga.
Od tad…

Svaki put kad se nešto dotakne, zbog trenja se deo energije
(ne gubi zaista nego se toplinom pretvara u
beskorisnu energiju i zagreva okolni prostor – što povećava
entropiju). Budući da ne postoje (potpuno) reverzibilni
procesi, to znači da ne možeš ISTOM energijom nešto
pomaknuti iz stanja A u B i nazad iz B u A) entropija nužno
mora stalno rasti, ma štogod da ti trenutno radio.

Do sad…
Priča se rodi.

Rasla je i prenosila se od jednog dokonog uva do drugog,
šareneći se, mračeći, bujajući kako je kome grč želuca i
strah od usuda dozvoljavao. Gubeći reč, po reč svaku vezu
sa onim što beše i jeste.

Za to vreme, čovek je otvrdnuo kao kamen u kamenu, rešen
da istraje i nestane kako to sam presudi. Sama priča je
dolazila i do njega, ne prepoznajući ga, lišena gotovo svake
sličnosti. Čekao je da iscuri vreme kazne.

U opisu stepena nepredvidljivosti, uvodi se informacijska
entropija fizičkog sistema, koja je mera nepouzdanosti,
odnosno nedostatka informacije o stanju sistema.

Utrapiše mu u šake i ključ slobode, koji nije tražio a dočekao.
Iz neznanja, ohole milosti, tvrdog obraza čovekoljublja boljih,
data mu je šansa, još jedna, koja mu nije trebala. Uzeo ju je
skrušeno i nemo. Tako je pristojno.

Živi organizmi su jedan visoko uređen sistem, ili jezikom
termodinamike- sistem u kojem treba entropiju održavati na
niskom nivou.

Napolju ga ništa nije dočekalo. Ništa nije ni čekao.
Otpočinuo je, otpočinjao i počinjao… ali… Počeci nisu više
bili u njegovoj koži. Nije više hteo da gleda menu svetlosti i
senke, bez topline poslednjeg zraka koji titravo nestaje. I na
kraju šta mu je drugo preostalo….

„Ovde je sve poče“ to uvek kaže, kada ga pitaju zašto je
tu, još tu i uvek tu. Ne počinje, ne završava, ne postoji.  A tu
je, da traje. Dok ne okaje.