Jedna rupa. Pojavila se odavno negde na pola puta izmedju mog grudnog koša i stomaka. Otprilike veličine glave Nisam je odmah primetio.Tek kad je počela da zjapi. Malo me je iznenadila ta neočekivanost. Neprijatno. Pažljivo sam je zagledao, proučio. Tada, bila je to jedna prozračna šupljina. Bezazlena. Odlučio sam da joj dalje ne pridajem posebnu pažnju. Skoro da sam je i zaboravio, retko kad je bio svestan. Imao sam razumevanja. Rupa ko rupa. Proći će. Ipak počeo sam da nosim komotniju odeću da se ne primećuje previše.

Kako je vreme prolazilo naučili smo se jedno na drugo, moja rupa i ja. Saživeli i u miru živeli. Ali to nije potrajalo…

Jer ne znam zapravo ko je prvi počeo… da li ja ili ona. Obično kada smo ostajali sami za vreme onih tupih dana s kojima ne znam šta bi. Koje samo propuštam, da prodju što pre. Ili usred tudjih reči, u pola noći, na pola zalogaja, posle želje, na samom početku sna. 

I ona je primetila, ta praznina. Izgleda da ni njoj nije bilo lako. Jer smo boleli, vraški smo boleli jedno drugo.

Ona se prva snašla. Preduzela šta je mogla. Počela je da crni. 

Da skuplja svu mrklinu u sebe. Da upija  tavnost kakvu bilo, tminu u sebe da prima. Garavi jezičci  najdubljih senki su joj lizali ivice. Gutali je naprečac halapljivo. I mene s njom…

Tako se dalje nije moglo. Jer daljeg i nije bilo. Pokušavao sam da je razdanim ali bez uspeha. Iz nje je isticao samo hladan dodir noći koji mi se rasprskavao žilama. Osvajao.

Žalostivo sam pokušavao da joj zapušim usta verom. Bezuspešno. Ništa da joj se ispreči. Sve je gutala…     

Nesnosno je postajalo. Čak sam Nju koju volim, pokušavao da uglavim u rupu što me ima. Patila je tada, sasvim beskorisno zarivajući šake u ivice jame nudeći nadu i razumevanje od srca. 

Ni tu nije bio kraj…..

Jer kraja nema. Samo jedna crna rupa nesnosne snage što sve guta u sebe, kojoj se ništa odupreti ne može. Ili sam to ja … što te bezdane stvaram… Ko će ga znati. Zar je uopšte važno?

Čeka se spas.