Da li perverzija uvek mora podrazumevati izopačenost čula ili u jednom širem kontekstu, nesumnjivo nametnutom značenju, apostrofira varijabilnost duhovnih stremljenja uma koga pre svega odlikuje nepristajanje.

Devijant, dakle, kao odstupanje od kretanja po liniji nametnutog, uvreženog, zdravog i
normalnog, koje sigurno i brzo vodi ka osudi. S druge strane, uzimajući je kao spremnost da se prihvati sve što je uprkos- razvijeno i stvarano na osnovi samovolje i intimnih ubedjenja u ispravnost i nepovredivost dela ili izbora.

Neutaživa glad koja žudi za deflorisanjem demagogija, morala, humanizma, zapravo samo za izobličavanjem ne bi li se ugledala “prava” slika stvarnosti, ne verujući u nju ni za tren.

Ne verujući… sem u sladostrasno kopanje po magmi svog “stidnog unutarja”.

Nikada ni ne pomišljati na perverziju a da se pri tom ne misli sinteza bezočne smelosti i drskog nepoštovanja proklamovanih svetinja.

Zavist je ono što prati ove načete duše, zavist onih koji ih razumeju osudom,
prepoznajući izopačenost svojih utroba u stavovima perverta koji se svojih greha ne stide, bolnom slobodom ponose.

Svi u paklu izgore. Ili se bar tako misli…

 Photo credits: Vintage-Pin-Up-Art-Hilda