Na okruglom stolu bašte velike gradske poslastičarnice, pruža se u vedro nebo, ledeni breg sladoleda od vanile, u oznojenoj čaši.

Po njegovom mekom grebenju, useca se, rumeni, sirup od maline, skupljajući se po dnu čaše u čitava jezera.

Taj kratkotrajni prizor, lepljivo se pruža pred devojčicom kojoj od predstojećeg zadovoljstva, skliznu sandalica.

Ona to ni ne primeti sve dok je ne trže poluglasni klepet spale obuće.

Bojažljivo zariva kašičicu u ledenu poslasticu, zazirući, plašeći se, da ne pokvari sreću, što je mami.

Ipak, kako joj se poče topiti po jeziku, razlivati po ždrelu, slatko kiselkasti zanos, ona sve više zanemaruje vanrednost retke prilike i sve žustrije zahvata hladni krem.

U uglu usana skupi se nešto sirupa u nevine mrlje, koje joj dobro stoje.

Nasuprot devojčice sedi njena majka ostavljajući da joj kći uživa u spokojnoj materinskoj nezainteresovanosti.

Devojčica nespretno pokuša da zagrabi i poslednje ostatke slasti koja se otopila ali klizava čaša se vešto izmaknu, prevrnu joj se u krilo.

Po detinjem biću osvaja strah, kajanje i žalost otprilike istom brzinom kojom se majčino lice skuplja, gužva u razjareni, pogubni vrisak osude.

Tri koraka od njih, može se, zapravo, mora se primetiti, limun žut šešir na glavi sredovečnog gospodina.

Dendi, još pri snazi, mada ne tako upadljivo, kao što nekad bejaše.

Ni prineti, tom drečavom šeširu.

On je u popodnevnoj šetnji, koju sad već brižljivo planira- više od poze i dosade, nego od smelog, drskog osobenjaštva.

Istinu govoreći, on traži i želi nekog, neznano kog, ko će mu pružiti krepak izazov, kakav bi se mogao dosanjati.

U susret mu ide gojazna prilika žene, žurno hropćući.

Poluotvorom okruglih usta, otima, komada u krupne zalogaje vazduh, kao riba na suvom. Ruke su joj pune nekih odavno propuštenih šansi.. Usečene kao bezlične, glomazne mase zembila, kesa, torbi.

Ona prosto srlja u Žuti šešir, obnevidela od svog tereta i umora, nemarna prema svemu i svačemu.

Sudaraju se oni kako niko ne voli, u trenu zatečeni neprijatnošću i iznenadjenjem. Njemu spade šešir, odlete s glave, ona jedva uspe da zadrži sav svoj bagaž u šakama, zateturavši se opasno.

Brzo se rastaju osramoćeni, bez reči. U nemoj srdžbi, plivaju Šaran žena i Žuti šešir.

Isti taj preterani polucilinder pade pred noge, zaiste lepe noge, devojke u prolazu, u svilenoj haljini.

Ona se sagnu malo zbunjena ali brzo ga pruži vlasniku koji u tom stiže.

Zahvaljujući se, on se osmehuje vešto, vrlo slobodno, do nesuvislosti, što nju ne zbuni.

Koristi priliku da podsmešljivo i grubo odmeri starca, suviše svesna svoje jedre lepota, koja tog trena dobi senku.

Prozor iznad njih otvoren je, bela zavesa pokušava da umakne podstaknuta prijatnim lahorom.

Soba miriše slatko, čisto, na dah novorodjenčeta. Sva se gubi u sjaju i miru iako prepuna pelena, benkica, flašica, rovitog roditeljskog nesnalaženja.

Tek postali otac drži u naručju svog usnulog sina. Nespretan je ali nežan, još nenavikao. Posmatra detinje ručice, oči, nos pokušava da se divi ali ne ide mu. Gleda u tog malog stvora i svom snagom pokušava da uguši u sebi strah pred priznanjem kojeg je tako svestan.

Ne želi ga. Nikad ga nije želeo.

I gorko, gorko žali, njega, biće svog bića.

Pri kraju ove iste ulice, u dvorištu, na prevrnutom drvenom sanduku, sedi mali dečak i pokušava da obuje cipele. S teškom mukom on uvlači stopalo, jedno pa drugo, da bi zatim krivo se oslanjajući na noge, pokušavao da ih do kraja ugura.

Jedva nekako uspe. Razdragano, brzo ustaje zadovoljan, obavivši težak, mrzak posao.

Taman krenu ka kapiji kad primeti strašnu, goruću smetnju.

Naopako!

Baci jedan brz zbunjeni pogled ka obuvenim nogama i još brže otrča na ulicu nakaznog koraka…

Navići će se već…