Spava mi se a spavanje nije za mene. Svrbe me tabani za putevima a tek stigoh. Sve  štreca  treba da sam do sad usvojila mir, spokoj i pomirenje...

Jutro, iz kog se jedva dižem. Mobilni je prazan, punjač više nije među nama.. Internet ne radi, kablovska je crkla, fiksni se ućutao… Svi kablovi su tu, na mestu, sinoć je radilo.

Restart, restart, restart… NIŠTA.

1% snage za poziv operateru s posrćućeg mobilnog. OK, naš kraj je isključen do 10h.. Nije do mene…
Ceo dan prolazi u neizdržu… zašto ovde nije kao tamo… Kod kuće si, april u Beogradu, šlagerski i neubedljivo…

A lepo je, narcisi se žute iz nekih bašti, trava se ljeska gde je puštena, nebo hoće da se zaplavi, miriše u vazduhu, radost se širi… Nije mi to tu kako treba..

Matora krava mi se ugura ispred deteta, sedne…

Tamo se nađu gde ne treba, na putu… jalove krave… Zaobiđu se, nekad poteraju. Ipak, imaju respekta, krava je krava…

Ništa joj nisam rekla, šta zna krava šta je autobus…

Kroz otvoren prozor uveče ulazi svežina, čekam da zamirišu jorgovani…

Ulazi duvanski dim, jasno i glasno.

“Dobro veče komšinice, ne, ni ja ne spavam, jeste, pa nikad, ko ni sad se nismo videle… ali vaše pušenje i ja se redovno javljamo… Uđe kroz moj prozor uveče, ja se i obradujem kad najednom zavonja… Postali smo bliski, znači. Laku noć, i vama!”

Jedne noći nešto je mrdalo u sobi… Prvo nejasno, ne verujem, ipak, tu je.. Ne, nije samo  klaparanje klima, nešto je živo… Čuješ prvo male nožice pa telašce kako se mrda…

Da, mmmmiššššš!!

U rancu, s glupo ostavljenim načetim čokoladicama… Nije bilo više spavanja tu, a ujutru su ga hranili iz ruke, sladak je.

Jedanaest ubijenih pacova na slici. Na ekranu, nije strašno, nije ni lepo. Ne volim pacove, plaše me. Farma svinja, stoke, ne mogu da ih truju da ne potamane što se jede. Napasti. Po kratkom postupku.

Svi poste, pred praznik na vodi… Neki se svojski namuče, nije šala ceo dan ne jesti šta voliš… Nemam taj običaj samo otpor a to nije  za primer. Boje se i šaraju jaja. Pravi trepet duge, šuška lukovina, cepaju se kesice s bojom, koliko ono ide sirćeta...

“Puklo, pa kako opet… Vidi kako je lepo, crveno!”

Uskrs grca od kikota bojenih jaja, radosti, pobede života novog buđenja svega što je moglo zaspati. Pa sva ta sočnost prvih trava, strukova rotkvica, toplog vetra koji je duvao iz sve snage prolećnog neba jarkog sunca. Bez namere da se stušti u oluju, što ne pamtim.

Na vodi, na reci, vesla su polako ulazila i izlazila, u zoru. Prohladno, klizili smo u čamcu, još po malo mljaskali usnama bunovno. Gatovi su ipak bili budni, po neko je ustao da spere grehe u Gangi.. Mi smo lovili poglede, uspomene, škljocali, kliktali. Disali polako, kako su vesla dodirivala površinu..

Sunce je izlazilo brzo, bojilo nebo u roze i narandžasto. Nekako nenadano bio je dan, šaren, kao da pola oguljen lak na noktima. Već u zaletu, vruć. Njima nije, u proleće je oko 40C i nose se dugi rukavi …

Nikako da se kratke majice ustale, preko dana se rascvetaju bašte po Beogradu, uveče opominje studen. I sve se vrti oko te prolećne nestalnosti, promene   toku, preobražaja. I ljudi i grad i priroda pokušavaju da održe korak…

U Varanasi smo došli jednog jutra. Uskim poplačanim ulicama u lavirintu. Mi, novi, on, grad, oduvek. Svašta su nam napričali, mračnog. Dočekalo nas je nešto blistavo, na reci koja je više od reke… koja je neki život sam, tamo gde ovaj život prestaje… Varanasi je grad plamena koji vodi u večnost. Poslednja odrednica ili prva u sledećem nizu. Ali ovo mesto se oseća večnošću koja izbija iz zidina palata, spletu uličica iznad gatova koje lebde kao čardaci ni na reci ni na zemlji. Kameno predvorje mokše..

Jutra, kod kuće, počinju s prstom na dugmetu ketlera. Teget šolja, za prvu kafu. Tu volim da odćutim. Treba, oko pola sata, da vreme počne da se kotrlja. Tako mogu. I dobro je da šolja ima pogled, neki prozor, terasa.. ako moze da puca! Da se otvara, sa svakim gutljajem…



Ne znam da li se počeci sami dese ili im treba gurka. Mama oduvek voli slonove. Njena neostvarena želja je da ima „malog slona“. Nekako smo rasli s njima, Dambo, Ćira, slon u starom zoološkom koga si mogao da dodirneš po surli. “Opstanak” i krda slonova Malawija, slonče koje slonica kupa u blatnjavoj bari, brižno. „Staza slonova „film iz zlatnog doba Holivuda i nedeljnih popodneva oko pet, film koji me je prepao. Moćne zveri, umne, iznad nas, u nekom miru gorostasa koje ne možemo dosegnuti.

I onda Ganesha. Vrcav, nasmejan, snažan. S njim nekako ide lako.. On zna kako. Plećat i krupan, šeret snažnog duha.

Nastao iz Šivinog glasnog kikota, odatle bi mogla biti moć radosti. Rastao u neodoljivosti uz svoju božansku majku Parvati i priče o slonovskom postanku.. Koju li je najviše voleo?

Božanstveni dečak pred vratima majčinog kupatila.. Dok se boginja kupa u mirisu jasmina i isparenjima sandalovine, ispod vrata  procuri obezglavljena krv…

„Šta si to učinio, šta si to učinio?!“-  odjekuje vapaj majke pred moćnim razjarenim bogom koji je ubio svog sina… Da li se nebo otvara, smrači kada titani pogreše i očajavaju?

Možda i ne. Ovo su bogovi, sve se može. Ganesha je dobio glavu prve životinje koja je prošla i oživeo. Kako je živeti s slonovskom glavom? Ne znam, ali ovo je božanstvo prevazilaženja prepreka, novih početaka, mudrosti i pisane reči. Ako je on mogao i sa surlom dalje, koji su naši izgovori?

Ganeshu sam tražila. Možda je i on našao mene. Sada je tu, blizu, i na početku svakog dana mi se osmehuje, jasno! Malo li je za početak?

A šta kada se doživi kraj?  Kada izgubiš tako jako da ti ne treba ni dah koji iz grudi izlazi? Makar oko tebe svanjivala i jutra najlepšeg hrama ljubavi… Kada stvoriš u belom mermeru živo sećanje… Tadž Mahal.

Šah Džahan je svoje poslednje godine proveo zatočen u Agra fortu, u zlatom optočenom kavezu, na ljuljašci s pogledom na Tadž. Da li je gledajući u mermer koji se presijavao na obzorju tražio utehu ili u stotinama zanosnih konkubina, zaborav? Da li je Mumtaz ikada izvetrila iz njegovih zagrljaja, da li je ičija koža mogla da  zamiriše zanosom koji ga je nosio dok mu je voljena žena žarila srcem?

Tadž mahal je svetsko čudo, monument, veličanstvenost i čista magija u kamenu, zlatu i dragom kamenu. Simetrija, gracilnost, večnost. Čeznja i velelepnost za kojom se žudi. Tadž Mahal je spomen jedne ljubavi koja je nadigrala prolaznost želje.

Konačno,  pade neka zelena prozirna kiša. Svilenkasto se mazi po zelenilu, medno hraneći. Ta kiša kiselkasto boji vazduh, da se sve smaragdno i u boji trava ogleda. Meke, sveže i putene kiše od koje koža postaje blistava.

Ovako treba da mi počinje proleće… Sočno, vrskavo i punih usana. Da zagrize i ostavi trag u sivilu grada, koji preko zime zaboravi da se smeje.

Kao što se i negde tamo završilo… ovaj put.